 |
| God calls Abraham, Wenceslas Hollar |
BOŽANSKI VIZUELNI JEZIK
(Dijalog)
1. Rano sledećeg jutra kada sam pogledao kroz prozor, video sam Alkiprona, kako šeta vrtom sa svim znacima duboke zamišljenosti. Potom sam sišao do njega.
Alkiprone, rekao sam, ova jutarnja i duboka meditacija prilično me zaplašila.
Kako to.
Tako što bi mi bilo žao da me neko ubedi da nema Boga. Pomisao o anarhiji u Prirodi za mene je šokantnija nego pomisao o tome u građanskom životu: utoliko što je prirodni poredak važniji od društvenog i što je osnova svih drugih.
Slažem se, odgovori Alkipron, da neke nezgode slede iz osporavanja Boga: ali to što pričaš o strahu i šokiranju, nije ništa drugo do predrasuda. Ljudi zamisle ideju ili himeru u svojim glavama i onda kleknu pred nju i obožavaju je.
Pojmovi vladaju čovečanstvom! ali od svih pojmova onaj o Božijoj vladavini svetom najdublje se ukorenio i najdalje proširio: stoga u filozofiji postoji herojski napor da mu se oduzme ova zamišljena vladavina i da se odagnaju svi ti strahovi i utvare pomoću svetla uma:
Non radii solis, non lucida tela diei
Discutiunt, sed naturae species ratioaque.
Moja uloga biće, rekao sam, kao što je i do sada bila, da prisustvujem i beležim sve što protekne tokom ovog znamenitog događaja, gde maleni filozof, jedva šest stopa visok, pokušava da svrgne vladaoca univerzuma.
Ali, odgovori Alkipron, argumenti se ne mere stopama i inčima. Čovek može da vidi milione njih, ali samo jedan argument slobodnog mislioca može biti dovoljan da porazi i najveću himeru.
Dok smo bili zauzeti raspravom Kriton i Eufranor su nam se pridružili. Bili ste već danas sa nama, rekao je Kriton Alkipronu, koristeći rane sate, dok smo Eufranor i ja spavali, da uživate u osami. Stoga, možemo očekivati Ateizam u najboljem svetlu, podržavan najjačim argumentima.
2. Alkipron: Nepotrebno je ponavljati da je Božije postojanje nešto oko čega se svi slažu. Dozvolite mi stoga, da postavim određena pravila i ograničenja u cilju skraćivanja sadašnje rasprave. Pošto je cilj rasprave da se ubedi, treba otkloniti sve što je strano tom cilju.
Prvo da vam kažem da mene ne možete ubediti metafizičkim argumentima, ka- kvi su na primer oni koji se izvode iz ideje svesavršenog bića ili iz apsurdnosti beskonačnog sleda uzroka. Uvek sam smatrao da su ovakvi argumenti jalovi i dosadni: i pošto ne odgovaraju mom načinu mišljenja, mogu me zbuniti, ali ne i ubediti. Drugo, ne možete me ubediti ni sadašnjim, ni prošlim autoritetom, bilo čovečanstva uopšte, bilo pojedinačnih mudrih ljudi, što sve čoveku razumnog argumenta i slobodnog mišljenja ne znači ništa. Treće, svi dokazi izvedeni zbog koristi strani su ovom cilju. Oni zaista mogu da dokažu beskorisnost pojma, ali ne i postojanje same stvari.
Kako to.
Tako što bi mi bilo žao da me neko ubedi da nema Boga. Pomisao o anarhiji u Prirodi za mene je šokantnija nego pomisao o tome u građanskom životu: utoliko što je prirodni poredak važniji od društvenog i što je osnova svih drugih.
Slažem se, odgovori Alkipron, da neke nezgode slede iz osporavanja Boga: ali to što pričaš o strahu i šokiranju, nije ništa drugo do predrasuda. Ljudi zamisle ideju ili himeru u svojim glavama i onda kleknu pred nju i obožavaju je.
Pojmovi vladaju čovečanstvom! ali od svih pojmova onaj o Božijoj vladavini svetom najdublje se ukorenio i najdalje proširio: stoga u filozofiji postoji herojski napor da mu se oduzme ova zamišljena vladavina i da se odagnaju svi ti strahovi i utvare pomoću svetla uma:
Non radii solis, non lucida tela diei
Discutiunt, sed naturae species ratioaque.
Moja uloga biće, rekao sam, kao što je i do sada bila, da prisustvujem i beležim sve što protekne tokom ovog znamenitog događaja, gde maleni filozof, jedva šest stopa visok, pokušava da svrgne vladaoca univerzuma.
Ali, odgovori Alkipron, argumenti se ne mere stopama i inčima. Čovek može da vidi milione njih, ali samo jedan argument slobodnog mislioca može biti dovoljan da porazi i najveću himeru.
Dok smo bili zauzeti raspravom Kriton i Eufranor su nam se pridružili. Bili ste već danas sa nama, rekao je Kriton Alkipronu, koristeći rane sate, dok smo Eufranor i ja spavali, da uživate u osami. Stoga, možemo očekivati Ateizam u najboljem svetlu, podržavan najjačim argumentima.
2. Alkipron: Nepotrebno je ponavljati da je Božije postojanje nešto oko čega se svi slažu. Dozvolite mi stoga, da postavim određena pravila i ograničenja u cilju skraćivanja sadašnje rasprave. Pošto je cilj rasprave da se ubedi, treba otkloniti sve što je strano tom cilju.
Prvo da vam kažem da mene ne možete ubediti metafizičkim argumentima, ka- kvi su na primer oni koji se izvode iz ideje svesavršenog bića ili iz apsurdnosti beskonačnog sleda uzroka. Uvek sam smatrao da su ovakvi argumenti jalovi i dosadni: i pošto ne odgovaraju mom načinu mišljenja, mogu me zbuniti, ali ne i ubediti. Drugo, ne možete me ubediti ni sadašnjim, ni prošlim autoritetom, bilo čovečanstva uopšte, bilo pojedinačnih mudrih ljudi, što sve čoveku razumnog argumenta i slobodnog mišljenja ne znači ništa. Treće, svi dokazi izvedeni zbog koristi strani su ovom cilju. Oni zaista mogu da dokažu beskorisnost pojma, ali ne i postojanje same stvari.
Šta god zakonodavci ili državnici mislili o tome, za strogo oko filozofa, istina i ugodnost su veoma različite stvari.
Pre svega, da ne bih izgledao pristrasan, neću se ograničiti na bilo šta što može da izgleda nepravilno ili neodgovarajuće uzroku beskonačne moći i mudrosti; pošto već znam odgovor koji ćete dati, naime, da niko ne može da sudi o simetriji i upotrebi delova beskonačne mašine, a da pritom ne shvati samu tu mašinu ili čitav univerzum. I na drugom mestu, neću se usmeriti da prigovaram protiv pravednosti i promisli Vrhovnog bića, zbog toga što zlo zadesi dobre ljude, ni zbog blagostanja koje u ovom životu pada u udeo zlih ljudi; jer znam da ćete, umesto da ovo prihvatite kao primedbu protiv božanstva, to iskoristiti u prilog jednom budućem stanju u kome će postojati takvo osvećivanje nagrada i kazni koje bi moglo da odbrani Božanske atribute i da naposletku sve stvari dovede u red. Ovi odgovori, iako bi ih trebalo prihvatiti kao dobre, nisu uistinu nikakvi dokazi Božijeg postojanja, nego su samo rešenja izvesnih teškoća koje mu se mogu prigovoriti, a koje pretpostavljaju da je ono prethodno već dokazano pravim argumentima. Smatrao sam da je potrebno da ovo unapred kažem kako bih uštedeo vreme i trud i vama i sebi.
Kriton: Smatram da kao pravi cilj naše rasprave treba da se pretpostavi otkriće i odbrana istine, tako da bi se istina mogla opravdati, ne samo ubeđivanjem oponenata, nego, tamo gde ovo ne može da se učini i ukazivanjem da su oni nerazumni. Dakle, argumenti koji prosvetljuju imaju svoj učinak, čak i na oponenta koji zatvara svoje oči, utoliko to mu pokazuju koliko je svojeglav i ophrvan predrasudom.
Osim toga, maleni filozofi uopšte nisu primetili ovu distinkciju između argumenta koji zbunjuju i onih koji ubeđuju, pa stoga ni drugi ne treba da je primećuju umesto njih.
- Ali, možda će Eufranor biti voljan da sa tobom raspravlja pod tvojim uslovima, pa u tom slučaju nemam ništa dalje da dodam.
3. Eufranor: Alkipron deluje kao vešt general koji je vrlo siguran u prednosti tla na kome je i koji isteruje neprijatelje iz njihovih rovova. Mi koji verujemo u Boga, ukopani smo u tradiciju, običaj, autoritet i zakon. A ipak, umesto da nas podrži u tome, on nam predlaže da dobrovoljno napustimo ova ušančenja: a mi možemo mnogo lakše odbrambeno da delujemo time što ćemo njemu prepustiti napor da nas liši onog od čega mi nemamo nikakve potrebe da odustanemo.
Ovi razlozi (nastavi on, obraćajući se Alkipronu) koje si smislio tokom jutrošnjeg meditiranja, ukoliko ne oslabe, moraju učvrstiti našu veru u Boga; što je poslednje za očekivati od tako velikog stručnjaka u svojoj profesiji, posebno kada ka tome usmeri sve svoje snage.
Alkipron: Smatram da je od svih predrasuda ona koju je najteže pobediti zbrkani pojam Božanstva, ili neke nevidljive moći. Kada se grupica oštroumnih ljudi skupi uz čašicu vina, oko rasplamsale vatre u dobro osvetljenoj sobi, sa lakoćom proterujemo sve utvare mašte i obrazovanja i veoma smo jasni u našim odlukama. Ali, budući da sam ja usamljen šetao pre nego što se pojavila svetlost dana u tamošnjem gaju, činilo mi se da problem nije tako jasan, a nisam ni mogao spremno da prikupim snagu onih argumenta koji mi se inače čine toliko uverljivim.
Ne znadoh šta je zaplašilo moj duh i šta ga je progonilo nekom vrstom panike, koju ne mogu drukčije da opišem do da pretpostavim da je učinak predrasude; jer moraš znati, da sam ja, kao i ostatak sveta, nekada davno, verskim spisima bio obučen i prisiljen da verujem u Boga ili Duha. Ne postoji sigurniji znak za predrasudu od bezrazložnog verovanja. Po kojoj nužnosti bih, dakle, sebi trebalo da postavim težak zadatak da dokažem negativno, kada je dovoljno da uvidim da nema ni dokaza za afirmativno i da je nerazumno prihvatiti ga bez dokaza. Stoga, dokaži svoje mišljenje, ili ako ne možeš, ostani pri njemu, bez dokazivanja, ali ćeš tada biti zaposednut predrasudom.
Eufranor: Da bismo te zadovoljili, o Alkiprone, čini se da moramo da dokazujemo i to po samim tvojim uslovima.
Ali, pre svega da vidimo koju vrstu dokaza očekuješ.
Alkipron: Ja je možda ne očekujem, ali, reći ću vam kojom vrstom dokaza bih se ja koristio: a to je, ukratko, takav dokaz kojeg svaki razuman čovek može da zahteva o datoj stvari; ili o egzistenciji bilo koje druge određene stvari, recimo, da me neki čovek pita zašto verujem da postoji kralj Velike Britanije.
Mogao bih odgovoriti Zato što sam ga video.
Ili kralj Španije. Zato što sam video one koji su ga videli.
Alkipron: Ja je možda ne očekujem, ali, reći ću vam kojom vrstom dokaza bih se ja koristio: a to je, ukratko, takav dokaz kojeg svaki razuman čovek može da zahteva o datoj stvari; ili o egzistenciji bilo koje druge određene stvari, recimo, da me neki čovek pita zašto verujem da postoji kralj Velike Britanije.
Mogao bih odgovoriti Zato što sam ga video.
Ili kralj Španije. Zato što sam video one koji su ga videli.
Ali, za ovoga Kralja kraljeva, niti sam ga ja video, niti sam video bilo drugog ko ga je ikada video. Zasigurno, ukoliko uopšte postoji nešto takvo kao što je Bog, veoma je neobično da bi ostavio sebe bez svedoka; tako da bi ljudi još uvek mogli da osporavaju Njegovo biće i da onda ne bi postojao nikakav dokaz njegovog bića bez upućivanja na filozofiju ili metafiziku. Suština je u tome da se dokaže činjenicama, a ne pojmovima. Ovo je jasno i pogađa suštinu. Sada vidite na čemu sam. Ovim principima pobijam praznoverje. Eufranor: Dakle, veruje ukoliko možeš da vidiš.
Alkipron: To je moje načelo.
Eufranor: Kako. Nećeš li verovati u postojanje stvari koje čuješ, ukoliko ih takodje i vidiš.
Alkipron: Ni ja to ne bih poricao. Kada sam insistirao na viđenju, trebalo me je razumeti tako da mislim na opažanje uopšte. Spoljnji objekti stvaraju veoma različite utiske na životne duhove, koji se svi podvode pod opšte ime čulo. Što god opažamo bilo kojim čulom u to možemo biti sigurni.
4. Eufranor: Šta! da li onda veruješ da postoji nešto kao što su životni duhovi.
Alkipron: Bez sumnje.
Eufranor: Kojim čulom ih opažaš.
Alkipron: Ne opažam ih neposredno bilo kojim od mojih čula. Ipak sam, medjutim, ubeđen u njihovo postojanje, pošto ih mogu izvesti na osnovu njihovih učinaka i operacija. Oni su dostavljači, koji krećući se ovamo, onamo u nervima, osiguravaju saobraćanje između duše i spoljnjih objekata.
Eufranor: Znači, priznaješ postojanje duše.
Alkipron: Ako ne dopuštam nematerijalnu supstanciju ne vidim nikakav problem u tome da može biti takve stvari kao što je duša. A ona bi mogla biti tek nešto poput tanane, fine teksture prefinjenih delova ili duhova koji se nalaze u mozgu.
Eufranor: Ne pitam za njenu prirodu. Samo pitam da li priznaješ da postoji takvo načelo i da li je ono čulno opažljivo.
Alkipron: To je moje načelo.
Eufranor: Kako. Nećeš li verovati u postojanje stvari koje čuješ, ukoliko ih takodje i vidiš.
Alkipron: Ni ja to ne bih poricao. Kada sam insistirao na viđenju, trebalo me je razumeti tako da mislim na opažanje uopšte. Spoljnji objekti stvaraju veoma različite utiske na životne duhove, koji se svi podvode pod opšte ime čulo. Što god opažamo bilo kojim čulom u to možemo biti sigurni.
4. Eufranor: Šta! da li onda veruješ da postoji nešto kao što su životni duhovi.
Alkipron: Bez sumnje.
Eufranor: Kojim čulom ih opažaš.
Alkipron: Ne opažam ih neposredno bilo kojim od mojih čula. Ipak sam, medjutim, ubeđen u njihovo postojanje, pošto ih mogu izvesti na osnovu njihovih učinaka i operacija. Oni su dostavljači, koji krećući se ovamo, onamo u nervima, osiguravaju saobraćanje između duše i spoljnjih objekata.
Eufranor: Znači, priznaješ postojanje duše.
Alkipron: Ako ne dopuštam nematerijalnu supstanciju ne vidim nikakav problem u tome da može biti takve stvari kao što je duša. A ona bi mogla biti tek nešto poput tanane, fine teksture prefinjenih delova ili duhova koji se nalaze u mozgu.
Eufranor: Ne pitam za njenu prirodu. Samo pitam da li priznaješ da postoji takvo načelo i da li je ono čulno opažljivo.
Alkipron: Smatram da postoji takvo načelo, ali da ono nije u samom čulnom objektu, nego da njega izvodimo iz pojava koje čulno opažamo.
Eufranor: Ako te dobro razumem, iz životnih funkcija i kretanja ti zaključuješ na postojanje životnih duhova, a iz razumnih činova zaključuje na postojanje razumne duše. Je li tako.
Alkipron: Tako je.
Eufranor: Čini se, shodno tome da se biće stvari koje ne možemo čulno opaziti može izvesti iz učinaka i znakova ili čulnih oznaka.
Alkipron: Može.
Eufranor: Reci mi, Alkiprone, nije li duša ta koja čini načelnu razliku između stvarne osobe i senke, živog čoveka i mrtvaca.
Eufranor: Ako te dobro razumem, iz životnih funkcija i kretanja ti zaključuješ na postojanje životnih duhova, a iz razumnih činova zaključuje na postojanje razumne duše. Je li tako.
Alkipron: Tako je.
Eufranor: Čini se, shodno tome da se biće stvari koje ne možemo čulno opaziti može izvesti iz učinaka i znakova ili čulnih oznaka.
Alkipron: Može.
Eufranor: Reci mi, Alkiprone, nije li duša ta koja čini načelnu razliku između stvarne osobe i senke, živog čoveka i mrtvaca.
Alkipron: Tvrdim da jeste.
Eufranor: Stoga ne mogu znati, da li si ti, na primer, nezavisna misleća individua ili stvarni živi čovek, uveravajući se znakovima drugačijim od onih iz kojih se može zaključiti da imaš dušu.
Alkipron: Ne možeš.
Eufranor: Molim te, reci mi, nisu li svi činovi koji se neposredno i stvarno opažaju čulom, ograničeni na kretanje.
Alkipron: Jesu.
Eufranor: Dakle, iz kretanja izvodiš pokretača ili uzrok; a iz razumnih kretanja (ili onih za koje se čini da su proračunata prema razumnom cilju) izvodiš racionalni uzrok, dušu ili duh.
Alkipron: Čak i to.
Eufranor: Stoga ne mogu znati, da li si ti, na primer, nezavisna misleća individua ili stvarni živi čovek, uveravajući se znakovima drugačijim od onih iz kojih se može zaključiti da imaš dušu.
Alkipron: Ne možeš.
Eufranor: Molim te, reci mi, nisu li svi činovi koji se neposredno i stvarno opažaju čulom, ograničeni na kretanje.
Alkipron: Jesu.
Eufranor: Dakle, iz kretanja izvodiš pokretača ili uzrok; a iz razumnih kretanja (ili onih za koje se čini da su proračunata prema razumnom cilju) izvodiš racionalni uzrok, dušu ili duh.
Alkipron: Čak i to.
Eufranor: Ljudska duša pokreće tek maleno telo, beznačajnu partikulu u odnosu na ogromne mase Prirode, elemente, nebeska tela i Sistem Sveta. I mudrost koja se pojavljuje u ovim kretanjima koja su učinci ljudskog razuma, neuporedivo je manja od one koja se otkriva u strukturi i upotrebi malih, organizovanih prirodnih tela, životinjskih ili biljnih. Čovek, svojom rukom ne može da načini bilo koju mašinu dostojnu divljenja, kao što je to sama ruka; niti se ijedno od ovih kretanja kojima otkrivamo ljudski razum mogu približiti veštini i izvrsnosti onih predivnih kretanja srca, mozga i drugih vitalnih organa, koja ne zavise od ljudske volje.
Alkipron: Sve je to istina.
Alkipron: Sve je to istina.
Eufranor: Stoga ne sledi da iz prirodnih kretanja, nezavisnih od ljudske volje, mogu da se izvedu i moć i mudrost neuporedivo veći od onih ljudske duše.
Alkipron: Tako bi izgledalo.
Eufranor: Dalje, nema li u prirodnim plodovima i učincima, vidljivog saveza namere i svrhe. Nisu li pravila utvrđena i nepokretna. Ne preovlađuje li svuda isti zakon kretanja. Isti i u Kini i ovde, isti pre dve hiljade godina i danas.
Alkipron: Ne pobijam ništa od toga.
Eufranor: Nema li isto tako veze između životinja i biljaka, između njih i elemenata, između elemenata i nebeskih tela; tako da se na osnovu njihovih uzajamnih odnosa, uticaja, podređenosti i upotrebe može razabrati da su delovi jedne celine, usmereni ka jednom istom cilju, izvršavajući istu svrhu.
Eufranor: Dalje, nema li u prirodnim plodovima i učincima, vidljivog saveza namere i svrhe. Nisu li pravila utvrđena i nepokretna. Ne preovlađuje li svuda isti zakon kretanja. Isti i u Kini i ovde, isti pre dve hiljade godina i danas.
Alkipron: Ne pobijam ništa od toga.
Eufranor: Nema li isto tako veze između životinja i biljaka, između njih i elemenata, između elemenata i nebeskih tela; tako da se na osnovu njihovih uzajamnih odnosa, uticaja, podređenosti i upotrebe može razabrati da su delovi jedne celine, usmereni ka jednom istom cilju, izvršavajući istu svrhu.
Alkipron: Pretpostavimo da je sve to istina.
Eufranor: Ne sledi li onda da se mora pretpostaviti izuzetno velika ili beskonačna snaga i mudrost u jednom i istom Uzroku, Duhu, Umu; i da smo sigurni u postojanje ovog beskonačno mudrog i snažnog Duha, barem isto toliko jasno i potpuno koliko u postojanje bilo koje ljudske duše pored sopstvene.
Alkipron: Da razmotrim. Sumnjam da se krećemo suviše brzo. Šta! Pretvaraš se da možeš biti siguran u Božje postojanje isto kao što si siguran u postojanje mene, koga u stvari vidiš kako stoji ispred tebe i priča sa tobom.
Eufranor: Sasvim isto, ako ne i više.
Alkipron: Kako si došao do toga.
Eufranor: Pod osobom koja se zove Alkipron podrazumevam individualnu misleću stvar, ali ne kosu, kožu i vidljivu površinu ili bilo koji deo spoljašnje forme, boje ili oblika Alkiprona.
Alkipron: Slažem se sa tim.
Eufranor: Dopuštajući to, dopuštaš da, u strogom smislu, ja ne vidim Alkiprona, tu individualnu misleću stvar, nego samo takve vidljive znakove i oznake koji sugerišu i iz kojih se zaključuje postojanje tog nevidljivog mislećeg načela ili duše. Ali, čak i tako, na isti način, čini mi se da iako ne mogu svojim telesnim očima da posmatram nevidljivog Boga, ipak mogu, u najstrožem smislu, svim svojim čulima opažati takve znakove i oznake, takve učinke i operacije, koji sugerišu, upućuju na njega i dokazuju ga isto tako izvesno ili bar sa istom očiglednošću, kao što mi bilo koji drugi znaci koje čula opažaju, sugerišu postojanje tvoje duše, duha ili mislećeg načela; u koje sam ubeđen na osnovu nekoliko znakova ili učinaka i kretanjima jednog malog organizovanog tela: dok u svako doba i na svakom mestu opažam čulne znakove koji mi svedoče o postojanju Boga.
Čini se da ono u šta si na početku sumnjao i što si poricao sada očigledno sledi iz premisa. Nismo li, kroz celo ovo istraživanje, svaki korak pažljivo razmotrili, ne krećući se dalje bez jasnog dokaza.
Ispitali smo i prihvatili svaku pređenu pretpostavku: šta ćemo onda sa zaključkom. Što se mene tiče, ako mi ne pomogneš, biće apsolutno nužno da tvrdim da je istinit.
Stoga, moraćeš se zadovoljiti time da budeš poražen ako budem živeo i umro verujući u Boga .
6. Alkipron: Mora se priznati da spremno ne nalazim odgovor. Izgleda da ima neke osnove u onome što ti tvrdiš. Ali, sa druge strane, ako je stvar bila tako jasna, kako tvrdiš, nije mi jasno kako je toliko mnogo oštroumnih ljudi naše branše moglo toliko dugo da ostane u mraku, a da ne sazna ili ne poveruje ni u jednu reč od toga.
Eufranor: O, Alkiprone, naš trenutni interes nije da opravdavamo propuste i branimo čast ovih velikih ljudi slobodnih mislilaca, kada je i samo njihova egzistencija dovedena u pitanje.
Alkipron: Kako to.
Eufranor: Budi ljubazan, pa se priseti svih ustupaka koje si pravio i onda mi pokaži, ako argumenti za Božanstvo nisu konkluzivni, kojim boljim argumentima možeš da dokažeš postojanje te misleće stvari koja ispravno konstituiše slobodnog mislioca.
Kada je Eufranor izrekao ove reči, Alkipron je na kratko zastao u stanju meditacije, dok smo mi ostali nastavili šetnju i napravili dva-tri kruga, posle čega nam se on pridružio sa osmehom na licu, koji obično krasi onoga koji je nešto otkrio.
Našao sam, rekao je, ono što može rasvetliti problem o kome se raspravlja i podariti Eufranoru potpuno zadovoljenje; izneću argument koji će dokazati postojanje slobodnog mislioca, a koji se ne može primeniti za dokazivanje Božijeg postojanja. Tako da znate da nikako ne mogu da prihvatim vaše mišljenje da se Božije postojanje može spoznati isto tako sigurno i neposredno kao postojanje ljudskih bića; iako, priznajem da me vaš stav zbunio dok nisam ponovo razmotrio problem. Prvo mi se činilo da su određena struktura, oblik ili kretanje u prvom metodu bili najsigurniji dokaz za misleću razumnu dušu.
Ali, malo pažnje uverilo me je da ove stvari nisu nužno povezane sa razumom, znanjem i mudrošću, i da one mogu biti sigurni dokazi za živu dušu, ali ne i za misleću i razumnu.
Shodno tome, posle pažljivijeg ispitivanja našao sam da je to što druga osoba priča sa mnom najubedljiviji dokaz za postojanje te osobe. To što te slušam kako pričaš u jasnoj filozofskoj istinitosti, najbolji je argument za tvoje postojanje. Ovo je neobičan argument, neupotrebljiv za tvoju svrhu, pošto se nećeš, pretpostavljam pretvarati da se Bog obraća čoveku isto tako jasno i razumno kao što se mi obraćamo jedni drugima.
Eufranor: Kako! Da li je onda impresija zvuka evidentnija od impresija drugih čula. Ili, da li je čovekov glas jači od zvuka grmljavine.
Alkipron: Ah! Pobrkao si stvar. Ono na šta sam mislio nije puki zvuk govora kao takav, nego arbitrarna upotreba čulnih znakova, koji nemaju nikakvu sličnost ili nužnu vezu sa označenim stvarima; tako da mi naizmeniči sled tih čulnih znakova pokazuje beskrajnu raznolikost stvari, različitih po prirodi, vremenu i mestu; time me informišući, obaveštavajući, zabavljajući i usmeravajući moje činove, ne samo u odnosu na stvari bliske i sadašnje, već isto tako i u odnosu na buduće i daleke. Nije bitno da li su ovi znaci izgovoreni ili napisani, da li ulaze kroz oko ili uho: oni imaju istu upotrebu i podjednako dokazuju razuman, misleći i označavajući uzrok.
Shodno tome, posle pažljivijeg ispitivanja našao sam da je to što druga osoba priča sa mnom najubedljiviji dokaz za postojanje te osobe. To što te slušam kako pričaš u jasnoj filozofskoj istinitosti, najbolji je argument za tvoje postojanje. Ovo je neobičan argument, neupotrebljiv za tvoju svrhu, pošto se nećeš, pretpostavljam pretvarati da se Bog obraća čoveku isto tako jasno i razumno kao što se mi obraćamo jedni drugima.
Eufranor: Kako! Da li je onda impresija zvuka evidentnija od impresija drugih čula. Ili, da li je čovekov glas jači od zvuka grmljavine.
Alkipron: Ah! Pobrkao si stvar. Ono na šta sam mislio nije puki zvuk govora kao takav, nego arbitrarna upotreba čulnih znakova, koji nemaju nikakvu sličnost ili nužnu vezu sa označenim stvarima; tako da mi naizmeniči sled tih čulnih znakova pokazuje beskrajnu raznolikost stvari, različitih po prirodi, vremenu i mestu; time me informišući, obaveštavajući, zabavljajući i usmeravajući moje činove, ne samo u odnosu na stvari bliske i sadašnje, već isto tako i u odnosu na buduće i daleke. Nije bitno da li su ovi znaci izgovoreni ili napisani, da li ulaze kroz oko ili uho: oni imaju istu upotrebu i podjednako dokazuju razuman, misleći i označavajući uzrok.
Eufranor: Ali, šta ako bi se desilo da Bog zaista govori čoveku; da li bi te to zadovoljilo.
Alkipron: Neću da priznam nijedan unutrašnji govor, ni svete instinkte, ili predloge svetlosti ili duha. Sve to, moraš znati, ne predstavlja ništa čulnom čoveku. Ako me ne uveriš da Bog govori ljudima spoljašnjim čulnim znacima ili nečim iste vrste i na isti način, kako sam definisao, ništa nisi uradio.
Eufranor: Ali, ako se jasno pokaže da Bog govori čoveku pomoću intervencije arbitrarnih, spoljnjih, čulnih znakova, koji nemaju nikakve sličnosti ili nužne veze sa stvarima koje zastupaju i sugerišu; ako se desi da se iz bezbroj kombinacija ovih znakova otkrije beskonačno mnoštvo stvari i tako učini da mi te stvari spoznamo ; i da smo time, upućeni ili obavešteni o njihovim različitim prirodama; da smo usmereni i naučeni šta da izbegavamo, a šta da sledimo; i da smo upućeni kako da regulišemo naša kretanja, i kako da delujemo u odnosu na stvari udaljene od nas kako u vremenu, tako i u prostoru, da li će te ovo zadovoljiti.
Alkipron: To je upravo ono što sam hteo da uvidiš: na tome se zasniva snaga, upotreba i priroda jezika.
8. Eufranor: Gledaj, Alkiprone, vidiš li zamak na tamošnjem brdu.
Alkipron: Neću da priznam nijedan unutrašnji govor, ni svete instinkte, ili predloge svetlosti ili duha. Sve to, moraš znati, ne predstavlja ništa čulnom čoveku. Ako me ne uveriš da Bog govori ljudima spoljašnjim čulnim znacima ili nečim iste vrste i na isti način, kako sam definisao, ništa nisi uradio.
Eufranor: Ali, ako se jasno pokaže da Bog govori čoveku pomoću intervencije arbitrarnih, spoljnjih, čulnih znakova, koji nemaju nikakve sličnosti ili nužne veze sa stvarima koje zastupaju i sugerišu; ako se desi da se iz bezbroj kombinacija ovih znakova otkrije beskonačno mnoštvo stvari i tako učini da mi te stvari spoznamo ; i da smo time, upućeni ili obavešteni o njihovim različitim prirodama; da smo usmereni i naučeni šta da izbegavamo, a šta da sledimo; i da smo upućeni kako da regulišemo naša kretanja, i kako da delujemo u odnosu na stvari udaljene od nas kako u vremenu, tako i u prostoru, da li će te ovo zadovoljiti.
Alkipron: To je upravo ono što sam hteo da uvidiš: na tome se zasniva snaga, upotreba i priroda jezika.
8. Eufranor: Gledaj, Alkiprone, vidiš li zamak na tamošnjem brdu.
Alkipron: Vidim.
Eufranor: Nije li on na velikoj udaljenosti od tebe.
Alkipron: Jeste.
Eufranor: Reci mi, Alkiprone, nije li udaljenost linija koja se prostire pravo od jedne tačke do oka.
Alkipron: Bez sumnje.
Eufranor: Može li linija, u toj situaciji da projektuje više od jedne jedine obične tačke u očnom dnu.
Alkipron: Ne može.
Eufranor: Stoga, pojava duge ili kratke udaljenosti ima istu veličinu, ili pre, ona uopšte nema veličinu, pošto je u svim slučajevima samo jedna jedina tačka.
Alkipron: Izgleda da je tako.
Eufranor: Zar odatle ne sledi da udaljenost nije neposredno opažena okom.
Alkipron: Sledi .
Eufranor: Ne mora li se, stoga, onda opažati posredovanjem neke druge stvari.
Alkipron: Mora.
Eufranor: Da bismo otkrili šta je to, razmotrimo kakve promene nastupaju u pojavi istog objekta smeštenog na različitoj udaljenosti od oka. Sada, po iskustvu uvidjam da kada se objekat sve više udaljava u pravoj liniji od očiju, njegova vidljivost postaje sve manja i slabija; i čini mi se sa je ova promena u pojavi, pošto je proporcionalna i univerzalna, ono na osnovu čega smo razumevali različite stupnjeve udaljenosti.
Alkipron: Ovome nemam šta da prigovorim.
Eufranor: Ali majušnost i slabost po svojoj vlastitoj prirodi nemaju nikakvu nužnu vezu sa većom dužinom udaljenosti.
Alkipron: Priznajem da je to istina.
Eufranor: Ne bi li onda odatle sledilo da one ne mogu da sugerišu drugačije nego iskustvom.
Alkipron: Sledilo bi.
Eufranor: To znači mi opažamo udaljenost ne neposredno, već posredovanjem znaka koji sa njom nema nikakvu sličnost, niti nužnu vezu, već je samo sugeriše na osnovu ponavljanja iskustva kao što to reči čine sa stvarima.
Alkipron: Čekaj Eufranore, kada o tome razmislim, sećam se nekih pisaca knjiga o optici koji nam govore o uglu koji obrazuju dve optičke ose koje se seku u vidljivoj tački ili objektu; što je ugao tuplji, to se objekat pokazuje kao bliži, što je, pak, ugao oštriji, utoliko je objekat udaljeniji; što sledi iz nužne dokazane veze.
Alkipron: Bez sumnje.
Eufranor: Može li linija, u toj situaciji da projektuje više od jedne jedine obične tačke u očnom dnu.
Alkipron: Ne može.
Eufranor: Stoga, pojava duge ili kratke udaljenosti ima istu veličinu, ili pre, ona uopšte nema veličinu, pošto je u svim slučajevima samo jedna jedina tačka.
Alkipron: Izgleda da je tako.
Eufranor: Zar odatle ne sledi da udaljenost nije neposredno opažena okom.
Alkipron: Sledi .
Eufranor: Ne mora li se, stoga, onda opažati posredovanjem neke druge stvari.
Alkipron: Mora.
Eufranor: Da bismo otkrili šta je to, razmotrimo kakve promene nastupaju u pojavi istog objekta smeštenog na različitoj udaljenosti od oka. Sada, po iskustvu uvidjam da kada se objekat sve više udaljava u pravoj liniji od očiju, njegova vidljivost postaje sve manja i slabija; i čini mi se sa je ova promena u pojavi, pošto je proporcionalna i univerzalna, ono na osnovu čega smo razumevali različite stupnjeve udaljenosti.
Alkipron: Ovome nemam šta da prigovorim.
Eufranor: Ali majušnost i slabost po svojoj vlastitoj prirodi nemaju nikakvu nužnu vezu sa većom dužinom udaljenosti.
Alkipron: Priznajem da je to istina.
Eufranor: Ne bi li onda odatle sledilo da one ne mogu da sugerišu drugačije nego iskustvom.
Alkipron: Sledilo bi.
Eufranor: To znači mi opažamo udaljenost ne neposredno, već posredovanjem znaka koji sa njom nema nikakvu sličnost, niti nužnu vezu, već je samo sugeriše na osnovu ponavljanja iskustva kao što to reči čine sa stvarima.
Alkipron: Čekaj Eufranore, kada o tome razmislim, sećam se nekih pisaca knjiga o optici koji nam govore o uglu koji obrazuju dve optičke ose koje se seku u vidljivoj tački ili objektu; što je ugao tuplji, to se objekat pokazuje kao bliži, što je, pak, ugao oštriji, utoliko je objekat udaljeniji; što sledi iz nužne dokazane veze.
Eufranor: Onda, udaljenost stvari duh spoznaje pomoću geometrije.
Alkipron: Tako je.
Eufranor: Da li će, shodno tome, slediti da niko drugi ne može da ih spozna do onih koji su učili geometriju i znaju nešto o linijama i uglovima.
Alkipron: Postoji vrsta prirodne geometrije koja se poznaje bez učenja.
Eufranor: Molim te, obavesti me, Alkiprone, kako bismo uobličili bilo kakav dokaz ili izvodili jednu stvar iz druge, nije li važno da uvidim vezu između termina u premisama i vezu premisa sa zaključkom; i uopšte, da bih jednu stvar znao pomoću druge, zar ne moram prvo znati tu drugu stvar. Kada tvojim rečima opažam tvoje značenje, zar ne moram prvo znati same te reči. Zar ne moram znati premise pre nego što izvedem zaključak.
Alkipron: Sve je to istina.
Eufranor: Stoga, ko god izvodi manju udaljenost iz tupljeg ugla, ili veću iz oštrijeg ugla, mora prvo da opaža same uglove. A ko ne opaža uglove, ne može iz njih ništa da izvede. Da li je tako ili ne.
Alkipron: Tako je kako ti kažeš.
Eufranor: Pitaj sada prvog čoveka na kojeg naiđeš opaža li optičke uglove ili da li bilo šta zna o njima. i da li je ikada mislio o njima, ili bilo šta zaključivao iz njih, bilo prirodnom, bilo artificijelnom geometrijom. Šta misliš da će odgovoriti.
Alkipron: Istinu govoreći, verujem da će odgovoriti da ne zna ništa o ovim stvarima.
Eufranor: Stoga, ne može biti da ljudi sude o udaljenosti na osnovu uglova i niti onda može biti ikakve snage u argumentu koji izvodiš da dokažeš da se udaljenost opaža pomoću bilo čega što sa njom ima nužnu vezu.
Alkipron: Slažem se sa tobom.
9. Eufranor: Čini mi se da čovek može da zna da li stvar opaža ili ne, i ukoliko je opaža, da li je opaža posredno ili neposredno, i ako je opaža posredno, da li to čini pomoću nečeg sličnog ili različitog, nužno ili arbitrarno povezanog sa tim.
Alkipron: Izgleda da je tako.
Alkipron: Tako je.
Eufranor: Da li će, shodno tome, slediti da niko drugi ne može da ih spozna do onih koji su učili geometriju i znaju nešto o linijama i uglovima.
Alkipron: Postoji vrsta prirodne geometrije koja se poznaje bez učenja.
Eufranor: Molim te, obavesti me, Alkiprone, kako bismo uobličili bilo kakav dokaz ili izvodili jednu stvar iz druge, nije li važno da uvidim vezu između termina u premisama i vezu premisa sa zaključkom; i uopšte, da bih jednu stvar znao pomoću druge, zar ne moram prvo znati tu drugu stvar. Kada tvojim rečima opažam tvoje značenje, zar ne moram prvo znati same te reči. Zar ne moram znati premise pre nego što izvedem zaključak.
Alkipron: Sve je to istina.
Eufranor: Stoga, ko god izvodi manju udaljenost iz tupljeg ugla, ili veću iz oštrijeg ugla, mora prvo da opaža same uglove. A ko ne opaža uglove, ne može iz njih ništa da izvede. Da li je tako ili ne.
Alkipron: Tako je kako ti kažeš.
Eufranor: Pitaj sada prvog čoveka na kojeg naiđeš opaža li optičke uglove ili da li bilo šta zna o njima. i da li je ikada mislio o njima, ili bilo šta zaključivao iz njih, bilo prirodnom, bilo artificijelnom geometrijom. Šta misliš da će odgovoriti.
Alkipron: Istinu govoreći, verujem da će odgovoriti da ne zna ništa o ovim stvarima.
Eufranor: Stoga, ne može biti da ljudi sude o udaljenosti na osnovu uglova i niti onda može biti ikakve snage u argumentu koji izvodiš da dokažeš da se udaljenost opaža pomoću bilo čega što sa njom ima nužnu vezu.
Alkipron: Slažem se sa tobom.
9. Eufranor: Čini mi se da čovek može da zna da li stvar opaža ili ne, i ukoliko je opaža, da li je opaža posredno ili neposredno, i ako je opaža posredno, da li to čini pomoću nečeg sličnog ili različitog, nužno ili arbitrarno povezanog sa tim.
Alkipron: Izgleda da je tako.
Eufranor: I nije li izvesno da je udaljenost opažena samo na osnovu iskustva, ukoliko ona nije opažena ni neposredno, po sebi, niti pomoću neke slike, niti pomoću bilo kakvih linija i uglova koji su joj nalik ili koji bi imali nužnu vezu sa njom.
Alkipron: Tako je.
Eufranor: Stoga, zar ne izgleda da sledi iz onoga što je rečeno i što si ti usvojio, da pre svakog iskustva čovek ne bi mogao da misli da su stvari koje on vidi na bilo kakvoj udaljenosti od njega.
Alkipron: Kako. Dokaži mi.
Eufranor: Majušnost ili slabost pojave, ili bilo koja druga ideja ili osećaj koji nisu nužno povezani sa udaljenošću i koji joj ne nalikuju ne mogu da sugerišu različite stupnjeve udaljenosti i uopšte, bilo kakvu udaljenost, duhu koji nema iskustvo veze označujućih i označenih stvari, više nego što reči mogu da sugerišu pojmove pre nego što je čovek naučio jezik.
Alkipron: Dozvoljavam da je to istina.
Alkipron: Tako je.
Eufranor: Stoga, zar ne izgleda da sledi iz onoga što je rečeno i što si ti usvojio, da pre svakog iskustva čovek ne bi mogao da misli da su stvari koje on vidi na bilo kakvoj udaljenosti od njega.
Alkipron: Kako. Dokaži mi.
Eufranor: Majušnost ili slabost pojave, ili bilo koja druga ideja ili osećaj koji nisu nužno povezani sa udaljenošću i koji joj ne nalikuju ne mogu da sugerišu različite stupnjeve udaljenosti i uopšte, bilo kakvu udaljenost, duhu koji nema iskustvo veze označujućih i označenih stvari, više nego što reči mogu da sugerišu pojmove pre nego što je čovek naučio jezik.
Alkipron: Dozvoljavam da je to istina.
Eufranor: Zar ne bi odatle sledilo da bi čovek koji je od rođenja slep, i koji bi progledao, kada bi prvi put video, pomislio da stvari koje vidi nisu ni na kakvoj udaljenosti od njega, već da su u njegovom oku, ili pre, u njegovom duhu.
Alkipron: Dužan sam reći da je tako. Pa ipak, sa druge strane, teško mogu da se uverim da bih kada bih bio u takvom stanju mislio da ovi objekti koje sada vidim na velikoj udaljenosti nisu uopšte udaljeni.
Eufranor: Čini se onda da misliš da su objekti koje sada vidiš udaljeni od tebe.
Alkipron: Bez sumnje smatram. Da li bilo ko može da sumnja da je tamošnji zamak na velikoj udaljenosti.
Eufranor: Reci mi, Alkiprone, možeš li da primetiš vrata, prozore ili bojno polje istog tog zamka.
Alkipron: Ne mogu. Sa ove udaljenosti to izgleda kao mala okrugla kula.
Eufranor: Ali, ja, koji sam bio u njemu, znam da to nije mala okrugla kula, već velika četvrtasta građevina sa bojnim poljem i malim kulama, što ti izgleda ne vidiš.
Alkipron: Šta ćeš iz toga da zaključiš.
Eufranor: Zaključiću da taj objekat koji ti tačno i dobro opažaš viđenjem nije ta stvar koja je udaljena nekoliko milja.
Alkipron: Zašto tako.
Eufranor: Zato što je mali kružni objekat jedna stvar, a veliki četvrtasti objekat druga. Zar ne.
Alkipron: To ne mogu da poričem.
Eufranor: Reci mi, nije li jedino vidljiva pojava pravi objekat viđenja.
Alkipron: Jeste. Šta sada misliš (rekao je Eufranor pokazujući ka nebu) o vidljivoj pojavi one planete. Nije li ona kružna svetla površina ne veća od petoparca.
Alkipron: Šta onda.
Eufranor: Onda mi reci, šta misliš o samoj planeti. Zar ne misliš da je ogromni, neprozirni globus, sa nekoliko nejednakih uzvišenja i udubljenja.
Alkipron: Tako mislim.
Eufranor: Kako onda možeš da zaključiš da pravi objekat tvog viđenja postoji udaljen.
Alkipron: Priznajem da ne znam.
Eufranor: Da bih te dalje ubedio, osmotri taj rumeni oblak. Misliš li da bi opazio nešto slično onome što sada vidiš, da si na mestu na kome je on sada.
Alkipron: Dužan sam reći da je tako. Pa ipak, sa druge strane, teško mogu da se uverim da bih kada bih bio u takvom stanju mislio da ovi objekti koje sada vidim na velikoj udaljenosti nisu uopšte udaljeni.
Eufranor: Čini se onda da misliš da su objekti koje sada vidiš udaljeni od tebe.
Alkipron: Bez sumnje smatram. Da li bilo ko može da sumnja da je tamošnji zamak na velikoj udaljenosti.
Eufranor: Reci mi, Alkiprone, možeš li da primetiš vrata, prozore ili bojno polje istog tog zamka.
Alkipron: Ne mogu. Sa ove udaljenosti to izgleda kao mala okrugla kula.
Eufranor: Ali, ja, koji sam bio u njemu, znam da to nije mala okrugla kula, već velika četvrtasta građevina sa bojnim poljem i malim kulama, što ti izgleda ne vidiš.
Alkipron: Šta ćeš iz toga da zaključiš.
Eufranor: Zaključiću da taj objekat koji ti tačno i dobro opažaš viđenjem nije ta stvar koja je udaljena nekoliko milja.
Alkipron: Zašto tako.
Eufranor: Zato što je mali kružni objekat jedna stvar, a veliki četvrtasti objekat druga. Zar ne.
Alkipron: To ne mogu da poričem.
Eufranor: Reci mi, nije li jedino vidljiva pojava pravi objekat viđenja.
Alkipron: Jeste. Šta sada misliš (rekao je Eufranor pokazujući ka nebu) o vidljivoj pojavi one planete. Nije li ona kružna svetla površina ne veća od petoparca.
Alkipron: Šta onda.
Eufranor: Onda mi reci, šta misliš o samoj planeti. Zar ne misliš da je ogromni, neprozirni globus, sa nekoliko nejednakih uzvišenja i udubljenja.
Alkipron: Tako mislim.
Eufranor: Kako onda možeš da zaključiš da pravi objekat tvog viđenja postoji udaljen.
Alkipron: Priznajem da ne znam.
Eufranor: Da bih te dalje ubedio, osmotri taj rumeni oblak. Misliš li da bi opazio nešto slično onome što sada vidiš, da si na mestu na kome je on sada.
Alkipron: Nikako. Opazio bih samo mračnu sumaglicu.
Eufranor: Nije li stoga jasno da ni zamak, ni planeta, ni oblak, koje ovde vidiš, nisu oni realno postojeći za koje pretpostavljaš da postoje na udaljenosti.
Alkipron: Šta onda da mislim. Da li uopšte išta vidimo ili je sve to naša iluzija.
Eufranor: Po svemu sudeći, izgleda da su pravi objekti viđenja svetlost i boje, sa nekoliko njihovih senki i nijansi, koji beskrajno raznovrsni i kombinovani formiraju jezik predivno prilagođen da nam sugeriše i pokazuje udaljenosti, figure, situacije, dimenzije i druge raznolike kvalitete opipljivih objekata ne sličnošću, niti izvođenjem iz nužne veze već arbitrarnim nametanjem Promisli, baš kao što reči sugerišu stvari koje su njima označene.
Alkipron: Kako! Ne opažamo li viđenjem, strogo govoreći, stvari kao što su drveće, kuće, ljudi, reke i tome slično.
Eufranor: Nije li stoga jasno da ni zamak, ni planeta, ni oblak, koje ovde vidiš, nisu oni realno postojeći za koje pretpostavljaš da postoje na udaljenosti.
Alkipron: Šta onda da mislim. Da li uopšte išta vidimo ili je sve to naša iluzija.
Eufranor: Po svemu sudeći, izgleda da su pravi objekti viđenja svetlost i boje, sa nekoliko njihovih senki i nijansi, koji beskrajno raznovrsni i kombinovani formiraju jezik predivno prilagođen da nam sugeriše i pokazuje udaljenosti, figure, situacije, dimenzije i druge raznolike kvalitete opipljivih objekata ne sličnošću, niti izvođenjem iz nužne veze već arbitrarnim nametanjem Promisli, baš kao što reči sugerišu stvari koje su njima označene.
Alkipron: Kako! Ne opažamo li viđenjem, strogo govoreći, stvari kao što su drveće, kuće, ljudi, reke i tome slično.
Eufranor: Mi zaista, opažamo i shvatamo ove stvari pomoću moći viđenja. Ali, da li će iz toga slediti da su ove stvari pravi i neposredni objekti viđenja više nego što su one stvari koje su označene rečima i zvukovima pravi i neposredni objekti slušanja.
Alkipron: Ti želiš da mislimo da su svetlost, senke i boje različito kombinovani, odgovor na nekoliko zvučnih artikulacija u jeziku, i da su njima, sve vrste objekata duhu sugerisane preko oka, na isti način na koji su rečima ili zvucima sugerisane preko uha: to ne sledi niti nužnom dedukcijom suda, niti iz sličnosti kojom izvodi mašta, već samo i isključivo iz iskustva, običaja i navike.
Eufranor: Ne želim da misliš ništa više od onoga što ti priroda stvari nalaže da misliš, ni da se na kraju pokoriš mom sudu, već samo snazi istine, koja je zapovest koje se, pretpostavljam, najslobodniji mislioci neće lišiti.
Alkipron: Vodio si me, korak po korak, dok nisam stigao neznano gde. Ali, pokušaću ponovo da krenem kroz to, ako ne putem kojim sam došao, onda nekim drugim koji ću sam pronaći.
Ovde je Alkipron, napravivši malu pauzu, nastavio na sledeći način.
11. Odgovori mi Eufranore, ne sledi li iz ovih principa da čovek koji je rođen slep, a kasnije progleda, na prvi pogled ne samo da neće opaziti njihovu udaljenost, već neće znati ni same te stvari koje je video, na primer, ljude ili drveće, što bi sigurno bilo apsurdno pretpostavljati.
Eufranor: Tvrdim na osnovu posledica principa koje smo obojica prihvatili, da takav čovek sada kada je njegov duh ispunjen novim osećajima svetlosti i boja čije različite kombinacije još uvek ne razume ili čije značenje još ne zna, neće misliti o ljudima, drveću ili bilo kojim drugim objektima koje se navikao da opaža dodirom; više nego što će Kinez nakon što prvi put čuje reči čovek ili drvo misliti o stvarima koje su njima označene.
U oba slučaja potrebni su vreme i iskustvo koje stičemo ponavljanjem činova da bi se stekla navika saznavanja veze između znakova i označenih stvari, tačnije rečeno, razumevanja jezika, bilo oka, bilo uha. U svemu ovome ne vidim nikakvu apsurdnost.
Alkipron: Stoga, ako se tačno pridržavamo filozofske istine, vidim tu stenu u istom smislu u kom se može reći da je čujem onda kada se reč stena izgovori.
Eufranor: Ne želim da misliš ništa više od onoga što ti priroda stvari nalaže da misliš, ni da se na kraju pokoriš mom sudu, već samo snazi istine, koja je zapovest koje se, pretpostavljam, najslobodniji mislioci neće lišiti.
Alkipron: Vodio si me, korak po korak, dok nisam stigao neznano gde. Ali, pokušaću ponovo da krenem kroz to, ako ne putem kojim sam došao, onda nekim drugim koji ću sam pronaći.
Ovde je Alkipron, napravivši malu pauzu, nastavio na sledeći način.
11. Odgovori mi Eufranore, ne sledi li iz ovih principa da čovek koji je rođen slep, a kasnije progleda, na prvi pogled ne samo da neće opaziti njihovu udaljenost, već neće znati ni same te stvari koje je video, na primer, ljude ili drveće, što bi sigurno bilo apsurdno pretpostavljati.
Eufranor: Tvrdim na osnovu posledica principa koje smo obojica prihvatili, da takav čovek sada kada je njegov duh ispunjen novim osećajima svetlosti i boja čije različite kombinacije još uvek ne razume ili čije značenje još ne zna, neće misliti o ljudima, drveću ili bilo kojim drugim objektima koje se navikao da opaža dodirom; više nego što će Kinez nakon što prvi put čuje reči čovek ili drvo misliti o stvarima koje su njima označene.
U oba slučaja potrebni su vreme i iskustvo koje stičemo ponavljanjem činova da bi se stekla navika saznavanja veze između znakova i označenih stvari, tačnije rečeno, razumevanja jezika, bilo oka, bilo uha. U svemu ovome ne vidim nikakvu apsurdnost.
Alkipron: Stoga, ako se tačno pridržavamo filozofske istine, vidim tu stenu u istom smislu u kom se može reći da je čujem onda kada se reč stena izgovori.
Eufranor: U sasvim istom.
Alkipron: Kako onda može biti da će svako pre reći da vidi, na primer, stenu ili kuću kada su one pred njegovim očima, a da niko neće reći da čuje stenu ili kuću, nego jedino same reči ili zvukove kojima se ove stvari označavaju ili sugerišu, a koje se ne čuju. Osim toga, ako je viđenje samo jezik koji govori očima, možemo se pitati kada su ljudi naučili ovaj jezik. Steći saznanje o toliko mnogo znakova koji obrazuju jedan jezik, veoma je težak posao. Ali, da li će bilo ko reći da je proveo neko vreme ili da je bio na mukama učeći ovaj Jezik Viđenja.
Eufranor: Bez sumnje; ne možemo vreme da stavimo iza našeg i najdaljeg pamćenja. Ako smo svi vežbali ovaj jezik od samog našeg dolaska na svet; i ukoliko Tvorac Prirode konstantno govori očima čitavog čovečanstva, čak i u njihovom najranijem detinjstvu, kad god su oči otvorene na svetlosti, bilo u osami, bilo u društvu; onda mi se uopšte ne čini neobičnim da ljudi nisu svesni da su ikada naučili jezik kakav je ovaj Viđenja čije su učenje započeli tako rano i koji su tako neprekidno upotrebljavali. I ako, isto tako, pretpostavimo da je isti u celom svetu, da nije kao drugi jezici različit na različitim mestima, onda neće biti čudno ukoliko ljudi pogrešno pretpostave da je veza između pravih objekata viđenja i stvari koje su njima označene utemeljena na nužnom odnosu ili sličnosti; ili da će ih, čak, uzeti za jednu istu stvar. Otuda je lako razumljivo zašto ljudi koji ne misle u ovom Jeziku Viđenja brkaju znake sa označenim stvarima na drugačiji način nego što to čine u bilo kojim drugim pojedinačnim jezicima, koje su oblikovale različite nacije ljudi.
12. Takođe se može primetiti da se događa da duh previđa znake i da svoju pažnju neposredno usmerava na označene stvari zbog toga što se ovi znaci retko kad zahvataju po sebi ili zbog njih samih, nego samo u svojoj moći upućivanja i zbog onih stvari čiji su oni znaci.
Na ovaj način, na primer, čitajući, mi pretrčavamo preko slova sa najmanjom pažnjom i usmeravamo se na značenje. Stoga ljudi često kažu da čitajući knjigu vide reči, pojmove i stvari, dok u strogom smislu oni vide samo slova koja sugerišu reči, pojmove i stvari.
Alkipron: Kako onda može biti da će svako pre reći da vidi, na primer, stenu ili kuću kada su one pred njegovim očima, a da niko neće reći da čuje stenu ili kuću, nego jedino same reči ili zvukove kojima se ove stvari označavaju ili sugerišu, a koje se ne čuju. Osim toga, ako je viđenje samo jezik koji govori očima, možemo se pitati kada su ljudi naučili ovaj jezik. Steći saznanje o toliko mnogo znakova koji obrazuju jedan jezik, veoma je težak posao. Ali, da li će bilo ko reći da je proveo neko vreme ili da je bio na mukama učeći ovaj Jezik Viđenja.
Eufranor: Bez sumnje; ne možemo vreme da stavimo iza našeg i najdaljeg pamćenja. Ako smo svi vežbali ovaj jezik od samog našeg dolaska na svet; i ukoliko Tvorac Prirode konstantno govori očima čitavog čovečanstva, čak i u njihovom najranijem detinjstvu, kad god su oči otvorene na svetlosti, bilo u osami, bilo u društvu; onda mi se uopšte ne čini neobičnim da ljudi nisu svesni da su ikada naučili jezik kakav je ovaj Viđenja čije su učenje započeli tako rano i koji su tako neprekidno upotrebljavali. I ako, isto tako, pretpostavimo da je isti u celom svetu, da nije kao drugi jezici različit na različitim mestima, onda neće biti čudno ukoliko ljudi pogrešno pretpostave da je veza između pravih objekata viđenja i stvari koje su njima označene utemeljena na nužnom odnosu ili sličnosti; ili da će ih, čak, uzeti za jednu istu stvar. Otuda je lako razumljivo zašto ljudi koji ne misle u ovom Jeziku Viđenja brkaju znake sa označenim stvarima na drugačiji način nego što to čine u bilo kojim drugim pojedinačnim jezicima, koje su oblikovale različite nacije ljudi.
12. Takođe se može primetiti da se događa da duh previđa znake i da svoju pažnju neposredno usmerava na označene stvari zbog toga što se ovi znaci retko kad zahvataju po sebi ili zbog njih samih, nego samo u svojoj moći upućivanja i zbog onih stvari čiji su oni znaci.
Na ovaj način, na primer, čitajući, mi pretrčavamo preko slova sa najmanjom pažnjom i usmeravamo se na značenje. Stoga ljudi često kažu da čitajući knjigu vide reči, pojmove i stvari, dok u strogom smislu oni vide samo slova koja sugerišu reči, pojmove i stvari.
I dakle, zaključujući po analogiji, zar ne bismo mogli da pretpostavimo da ljudi ne ostajući pri neposrednim i pravim objektima viđenja, nego ih previđajući, što je u skladu sa njihovom vlastitom prirodom, usmeravaju svoju pažnju na same označene stvari i govore kao da su videli sekundarne objekte koji uistinu i u strogom smislu nisu viđeni, već samo sugerisani i pojmljeni pomoću pravih objekata viđenja koji su jedino viđeni.
Alkipron: Da budem iskren, ovo izlaganje je postalo dosadno, jalovo i beznačajno da bi održalo pažnju gospode. Mislio sam, rekao je Kriton, da maleni filozofi vole da zalaze u stvari pažljivo i do najmanjih sitnica.
Alkipron: To je tačno, ali u ovo uglađeno doba, ko bi više bio filozof. Postoji još uvek izvesna skolastička struja koja ne odgovara neusiljenosti i širini slobodo- umnog čoveka. Ali, da skratimo ovo brbljanje, prepuštam tvojoj savesti da uvidi da li Bog Sam govori celom čovečanstvu svakog dana i na svakom mestu.
Eufranor: To je zaista i istinski moje mišljenje; i trebalo bi da bude i tvoje, takođe, ako si u saglasnosti sa samim sobom i ako se povinuješ svojoj sopstvenoj definiciji jezika. Pošto ne možeš da porekneš da veliki Pokretač i Tvorac prirode konstantno objašnjava sebe očima svih ljudi uz čulnu intervenciju arbitrarnih znakova, koji nemaju nikakve sličnosti, niti nužne veze sa označenim stvarima; spajajući ih i izlažući ih, sugeriše i predstavlja beskrajnu raznolikost objekata, različitih po prirodi, mestu i vremenu; obaveštavajući i usmeravajući ljude kako da delaju s obzirom na stvari udaljene i buduće, kao i na one bliske i prisutne.
Sledstveno tome, kažem da po tvojim ustupcima i osećanjima, imaš isto toliko razloga da misliš da Univerzalni Delatnik ili Bog, govori tvojim očima, koliko imaš za mišljenje da određena osoba govori tvojim ušima.
Alkipron: Da budem iskren, ovo izlaganje je postalo dosadno, jalovo i beznačajno da bi održalo pažnju gospode. Mislio sam, rekao je Kriton, da maleni filozofi vole da zalaze u stvari pažljivo i do najmanjih sitnica.
Alkipron: To je tačno, ali u ovo uglađeno doba, ko bi više bio filozof. Postoji još uvek izvesna skolastička struja koja ne odgovara neusiljenosti i širini slobodo- umnog čoveka. Ali, da skratimo ovo brbljanje, prepuštam tvojoj savesti da uvidi da li Bog Sam govori celom čovečanstvu svakog dana i na svakom mestu.
Eufranor: To je zaista i istinski moje mišljenje; i trebalo bi da bude i tvoje, takođe, ako si u saglasnosti sa samim sobom i ako se povinuješ svojoj sopstvenoj definiciji jezika. Pošto ne možeš da porekneš da veliki Pokretač i Tvorac prirode konstantno objašnjava sebe očima svih ljudi uz čulnu intervenciju arbitrarnih znakova, koji nemaju nikakve sličnosti, niti nužne veze sa označenim stvarima; spajajući ih i izlažući ih, sugeriše i predstavlja beskrajnu raznolikost objekata, različitih po prirodi, mestu i vremenu; obaveštavajući i usmeravajući ljude kako da delaju s obzirom na stvari udaljene i buduće, kao i na one bliske i prisutne.
Sledstveno tome, kažem da po tvojim ustupcima i osećanjima, imaš isto toliko razloga da misliš da Univerzalni Delatnik ili Bog, govori tvojim očima, koliko imaš za mišljenje da određena osoba govori tvojim ušima.
Alkipron: Ne mogu da se oslobodim utiska da neka zabluda vlada celim ovim rasuđivanjem, mada možda nisam shvatio poentu. Čekaj! Da razmotrimo. Znaci su u jeziku arbitrarni, zar ne.
Eufranor: Jesu.
Alkipron: I, shodno tome, oni ne sugerišu uvek pravo stanje stvari. Dok ovaj Prirodni Jezik, kako ga zoveš, ili ovi vidljivi znaci, uvek sugerišu stvari na isti, uniforman način, i imaju istu, stalnu i tačnu vezu sa stanjima stvari; stoga, izgleda da je ta veza nužna; i stoga, po prvobitnoj definiciji, ne može biti jezika. Kako rešavaš ovaj prigovor.
Eufranor: Možeš i sam da ga rešiš uz pomoć slike ili ogledala.
Alkipron: Imaš pravo. Vidim da nema ničega u tome. Ne znam šta još da kažem o ovom stanovištu, sem da je strano i suprotno mom načinu razmišljanja i da nikada ne bih mogao da pristanem na njega. 13.
Eufranor: Molim te, priseti se svojih vlastitih predavanja o predrasudi i primeni ih na ovaj slučaj. Možda će ti pomoći da ideš tamo kud razum vodi i da posumnjaš u pojmove koji su se tako čvrsto ukorenili, a da nikada nisu preispitani.
Alkipron: Prezirem sumnju i predrasude. I ne govorim samo u svoje ime. Poznajem krug najoštroumnijih ljudi, najslobodnijih od predrasuda od svih živih ljudi, koji se gnušaju pojma Boga, pa sumnjam da bi i oni mogli da razreše ovaj čvor.
Ja, koji sam glumio nepristrasnog posmatrača, stavio sam primedbu na ove Alkipronove reči. Da ne dolikuje njegovom karakteru i uvaženoj profesiji da duguje odanost rasuđivanju ili da ga gradi na pretpostavljenim sposobnostima drugih ljudi, ma koliko oni oštroumni bili; i da ovaj postupak može ohrabriti njegove protivnike da nađu svoje utočište u autoritetu ; u kome će naći opravdanja za svoja objašnjenja više od njega.
Oh, reče Kriton, često sam posmatrao malene filozofe. Kada su okruženi učenicima, njihov metod je da uzviknu protiv predrasude i preporuče mišljenje i rasuđivanje, odajući utisak ljudi dubokih istraživanja i zatvorenih argumenata, koji nepristrasno istražuju i zaključuju. Isti ti će se, u drugom društvu, smejati logici i zauzeti lenji, mlitav stav finog gospodina, dosetljivosti, a railleur, da bi izbegli suvislost pravilnog i tačnog istraživanja.
Eufranor: Jesu.
Alkipron: I, shodno tome, oni ne sugerišu uvek pravo stanje stvari. Dok ovaj Prirodni Jezik, kako ga zoveš, ili ovi vidljivi znaci, uvek sugerišu stvari na isti, uniforman način, i imaju istu, stalnu i tačnu vezu sa stanjima stvari; stoga, izgleda da je ta veza nužna; i stoga, po prvobitnoj definiciji, ne može biti jezika. Kako rešavaš ovaj prigovor.
Eufranor: Možeš i sam da ga rešiš uz pomoć slike ili ogledala.
Alkipron: Imaš pravo. Vidim da nema ničega u tome. Ne znam šta još da kažem o ovom stanovištu, sem da je strano i suprotno mom načinu razmišljanja i da nikada ne bih mogao da pristanem na njega. 13.
Eufranor: Molim te, priseti se svojih vlastitih predavanja o predrasudi i primeni ih na ovaj slučaj. Možda će ti pomoći da ideš tamo kud razum vodi i da posumnjaš u pojmove koji su se tako čvrsto ukorenili, a da nikada nisu preispitani.
Alkipron: Prezirem sumnju i predrasude. I ne govorim samo u svoje ime. Poznajem krug najoštroumnijih ljudi, najslobodnijih od predrasuda od svih živih ljudi, koji se gnušaju pojma Boga, pa sumnjam da bi i oni mogli da razreše ovaj čvor.
Ja, koji sam glumio nepristrasnog posmatrača, stavio sam primedbu na ove Alkipronove reči. Da ne dolikuje njegovom karakteru i uvaženoj profesiji da duguje odanost rasuđivanju ili da ga gradi na pretpostavljenim sposobnostima drugih ljudi, ma koliko oni oštroumni bili; i da ovaj postupak može ohrabriti njegove protivnike da nađu svoje utočište u autoritetu ; u kome će naći opravdanja za svoja objašnjenja više od njega.
Oh, reče Kriton, često sam posmatrao malene filozofe. Kada su okruženi učenicima, njihov metod je da uzviknu protiv predrasude i preporuče mišljenje i rasuđivanje, odajući utisak ljudi dubokih istraživanja i zatvorenih argumenata, koji nepristrasno istražuju i zaključuju. Isti ti će se, u drugom društvu, smejati logici i zauzeti lenji, mlitav stav finog gospodina, dosetljivosti, a railleur, da bi izbegli suvislost pravilnog i tačnog istraživanja.
Ova dvoličnost malenog filozofa nije od male vrednosti za širenje i utvrđivanje njegovih stavova.
Otuda mi izgleda da, ako fini gospodin odbaci svaki autoritet, od religije do razuma, bolje je da se vodi razumom; i, ako, ipak, ne može bez ičijeg vođstva, bolje da se vodi javnim autoritetom, nego bilo kojom zamkom malenih filozofa.
Alkipron: Gospodo, ova rasprava je veoma zamorna i bespotrebna. Što se mene tiče, ja sam pristalica istraživanja. Smatram da razum treba da ima svoju punu slobodu. Ne gradim na bilo kom autoritetu. Nemam interesa da opovrgavam Boga. Po meni, bilo ko može da veruje ili da ne veruje u Boga, po njegovoj volji. Ali, posle svega, Eufranor mora da mi dozvoli da se malo udubim u njegove zaključke.
Eufranor: Zaključci su tvoji koliko i moji, jer si se ka njima vodio svojim sopstvenim ustupcima.
14. Ti se, izgleda, udubljuješ da bi iznašao da Bog nije daleko od bilo koga od nas; i da u Njemu živimo, krećemo se i imamo svoje biće. Ti, koji si, na početku jutrošnjeg skupa, mislio da je čudno što je Bog ostavio sebe bez svedoka, sada smatraš da je čudno da bi svedok trebao da bude tako potpun i jasan.
Eufranor: Zaključci su tvoji koliko i moji, jer si se ka njima vodio svojim sopstvenim ustupcima.
14. Ti se, izgleda, udubljuješ da bi iznašao da Bog nije daleko od bilo koga od nas; i da u Njemu živimo, krećemo se i imamo svoje biće. Ti, koji si, na početku jutrošnjeg skupa, mislio da je čudno što je Bog ostavio sebe bez svedoka, sada smatraš da je čudno da bi svedok trebao da bude tako potpun i jasan.
Alkipron: Moram reći da je tako. Zaista sam bio uveren u određene metafizičke hipoteze o mogućnosti našeg viđenja svih stvari u Bogu na osnovu jedinstva ljudske duše i inteligibilne supstancije Božanstva, koje niti ja, niti bilo ko drugi nije mogao da razume.
Ali, nikad nisam mogao da zamislim da je moguće da vidimo Boga telesnim očima isto tako jasno kako vidimo bilo koju ljudsku osobu, i da zamislim da On govori našim čulima jasno i izražajno.
Kriton: Što se tiče ovih metafizičkih hipoteza, ne mogu da smislim ništa više od tebe.
Ali, mislim da je jasno da ovaj Optički Jezik ima nužnu vezu sa saznanjem, mudrošću i dobrim. On je ekvivalentan konstantnom stvaranju budući da sadrži neposredni akt moći i promisli.
On ne može da se objasni mehaničkim principima, atomima, atrakcijama ili oticanjima.
Iznenadna produkcija i reprodukcija tolikih znakova kombinovanih, rastavljanih, premetanih, raznovrsnih i prilagođenih beskrajnoj raznolikosti svrha, uvek adekvatno pokretanih i podobnih njima, koji se ne mogu pojmiti i objasniti zakonima kretanja, slučaja, sudbine ili sličnim slepim principima, pokazuju neposredno delovanje duha mislećeg bića; i ne toliko duha, čija se svaka kretnja ili gravitiranje može izvesti, već jednog mudrog, dobrog Duha, koji upućuje, upravlja i vlada svetom.
Neki filozofi, ubeđeni u mudrost i moć Tvorca, zbog oblika i majstorske uređenosti organizovanog tela i uređenog sistema sveta, ipak zamišljaju da je On ostavio taj sistem sa dobro regulisanim delovima i sastojcima i pokrenuo ga kao što umetnik ostavlja sat koji od tog trenutka izvestan period sam funkcioniše.
Ali ovaj Jezik Viđenja ne dokazuje toliko samo Tvorca, već i jednog mudrog Vladara, aktuelnog i blisko prisutnog, koji nadgleda naše vladanje i brine čak i o najmanjim našim postupcima i namerama tokom čitavog našeg života, oblikuje, prekoreva i upravlja neprestano, na najočigledniji i najrazumniji način. To je zaista divno.
Eufranor: I nije li tako, ne treba li ljudi da budu okruženi takvim jednim čudom, bez razmišljanja o njemu.
15. Ima nešto Božansko i divno u ovom Jeziku što je upućeno našim očima, a može da probudi um i zaslužuje njegovu najveću pažnju: uči se bez muke, izražava razlike među stvarima veoma jasno i pogodno; usmerava sa velikom veštinom i brzinom, samo jednim pogledom uočavaju se raznolike mogućnosti i više tačnih saznanja o stvarima, nego što se može steći raspravom dugom nekoliko sati.
I dok oblikuje, istovremeno razonodi i zabavlja um sa tako jedinstvenim zadovoljstvom i ushićenjem. Od velike je koristi u stabilizovanju i ustaljivanju ljudskih rasprava, u proizvođenju zvukova i udahnjivanju života mrtvim jezicima, omogućavajući nam kontakt sa ljudima iz davnih doba i dalekih zemalja. I odgovara tako raznoliko na potrebe i nužnosti čovečanstva jasnije nas obaveštavajući o objektima koji zbog svoje blizine i veličine mogu da koriste ili štete našim telima, a takođe i sa manjom tačnošću, proporcionalno tome koliko nas se njihova malenost ili udaljenost tiče.
Alkipron: A ipak, ove čudne stvari tako malo aficiraju ljude.
Eufranor: Ali, one nisu čudne, one su nam bliske; i zbog toga ih previđamo. Stvari koje se retko događaju pogađaju, dok učestalost umanjuje divljenje prema stvarima, čak i ako su one same po sebi zauvek za divljenje. Otuda, običan čovek, koji nije navikao da misli i promišlja, biće verovatno pre ubeđen u Božije postojanje jednom jedinom rečenicom koja mu je došla sa neba, nego svim iskustvom koje ima o ovom Jeziku Viđenja, izrađenog izvanrednom veštinom, koji se tako stalno obraća njegovim očima i tako jasno objavljuje blizinu, mudrost i promisao Onoga sa kojim imamo posla.
Alkipron: Posle svega, nije mi jasno kako ljudi mogu da budu tako malo iznenađeni ili zadivljeni ovom vidljivom moći, ako je njena priroda stvarno tako iznenađujuća i zadivljujuća.
Eufranor: Pretpostavimo narod koje čine ljudi slepi od svog detinjstva, kome stiže stranac, jedini čovek koji u celoj zemlji nije slep; pretpostavimo da ovaj stranac putuje sa jednim od urođenika i da predskazuje da će ukoliko idu pravo za pola sata sresti čoveka ili stoku ili stići kući; ili da će ako skrenu desno i nastave, u roku od pet minuta biti u opasnosti da se strmoglave niz liticu; ili da će ukoliko usmere svoj put levo, za određeno vreme stići na reku, u šumu ili na planinu. Šta ti misliš. Da li bi bili beskrajno iznenađeni što onaj ko nikada pre nije bio u njihovoj zemlji poznaje njihovu zemlju bolje od njih samih. I ne bi li im ova predskazanja izgledala isto onako čudna i neverovatna kao što malenom filozofu izgleda proročanstvo.
Alkipron: To ne mogu da pobijem.
Eufranor: Ali, izgleda da je potrebna snažna misao da bi se razbila predrasuda koja je oblikovana toliko dugo; da se prevladaju vulgarne greške ili ideje zajedničke za oba čula, i tako da napravimo razliku između objekata viđenja i dodira koji su smešani zajedno u našoj mašti, kao i da možemo da se stavimo u stanje ovih ljudi da su jednom progledali. I još mislim da je to moguće i da zavređuje da malo razmislimo, posebno oni čiji je posao i profesija da misle, razbijaju predrasude i otkrivaju greške.
Alkipron: Iskreno priznajem da ne mogu naći izlaz iz ove zbrke i rado bih pristao da mi ga otkrije neko ko vidi bolje od mene.
Kriton: Bavljenje ovim verovatno će otvoriti novi plan ovoj spekulativnoj gospodi malene filozofije. Setio sam se odlomka iz Psalmi, gde je Bog predstavljen obavijen svetlošću kao odećom i smatram da nije loš komentar nekih istočnih mudraca da Bog ima svetlost kao svoje telo, a istinu za svoju dušu.
Ovaj razgovor je trajao sve dok sluga nije došao da nas obavesti da je čaj serviran, na šta smo otišli i našli Lisikla za čajnim stolom.
16. Čim smo seli, Alkipron je prozborio, drago mi je da sam našao mog svedoka, novajliju da potvrdi naš opšti problem, koji bi, čini mi se bez Lisikla izgubio.
Lisikle: Zašto tako.
Alkipron: Primoran sam da učinim neke ustupke koji ti se neće svideti.
Lisikle: Reci mi koji su to.
Alkipron: Da postoji takva stvar kao što je Bog i da je njegovo postojanje veoma izvesno.
Lisikle: Blagosloven ja! kako je tebi dopalo da predstavljaš tako divlje mišljenje.
Alkipron: Znaš da smo poučeni da sledimo razum gde god nas vodi. Ukratko, razum me na to naterao.
Lisikle: Razum! Trebalo je da kažeš da si bio zaveden rečima i zbunjen sofisterijom.
Eufranor: Imaš li strpljenja da čuješ isto rezonovanje koje je Alkiprona i mene vodilo korak po korak, pa da onda ispitamo da li je to sofisterija ili ne.
Lisikle: Na to sam veoma spreman. Pretpostavljam sve što se može reći o toj stvari. Pomoći ću svom prijatelju da se izvuče, koji god ga argumenti uvukli u to.
Eufranor: Da li ćeš prihvatiti premise i odbacivati zaključke.
Lisikle: Šta ako prihvatim zaključak.
Eufranor: Kako! Potvrdićeš da postoji Bog.
Lisikle: Možda bih mogao.
Eufranor: Onda se slažemo.
Lisikle: Možda ne.
Eufranor: O Lisikle, ti si suptilan protivnik. Nikada ne znam na čemu ćeš biti.
Lisikle: Moraš u dubini znati da je Božije postojanje stvar od male važnosti, i bez mnogo prepiranja se može pristati na taj ustupak. Suština je u tome šta se misli pod rečju Bog.
Sami Epikurejci su dozvolili postojanje bogova; ali su oni bili ravnodušni bogovi, nezainteresovani za ljudske stvari.
Hobs je dozvolio postojanje telesnog boga, a Spinoza je držao da je univerzum Bog.
Pa ipak, niko nije sumnjao u to da su bili slobodni mislioci.
Ja bih odista želeo da je reč Bog potpuno izostavljena; jer se u većini duhova povezuje sa vrstom sujevernog straha, što je sam koren svake religije.
Ja se, ipak, neću mnogo uznemiravati, ako se ime zadrži i ako se postojanje Boga prihvati u svakom drugom smislu, samo ne u smislu Duha, koji zna sve stvari, usmerava i posmatra sve ljudske radnje, kao neki sudija ili stručnjak sa beskonačnom pažnjom i razumnošću. Verovanje u Boga, u ovom smislu, ispunjava ljudski duh skrupulama, ograničava njegovu slobodu i zagorčava samo njegovo biće: ali u drugom smislu može da se prihvati bez bilo kakve loše posledice.
Znam da je ovo bilo stanovište našeg velikog Diagore, koji mi je rekao da mu nikada nije predstavljalo problem da pokaže da Bog ne postoji ako bi prihvaćeni pojam Boga bio isti kao onaj kod nekih od Očeva i skolastika.
Eufranor: Molim te, šta je to bilo.
17. Lisikle: Moraš da znaš da je Diagora, koji je veoma mnogo čitao i istraživao, otkrio da su nekad davno, u vreme najdubljih spekulativnih božanstava, nalazeći da je nemoguće pomiriti Božije atribute uzete u običnom smislu, ili bilo kom poznatom smislu sa ljudskim razumom, i pojavom stvari; mislili da reči znanje, mudrost, dobro i slično, kada se pripisuju Božanstvu, moraju da se razumevaju u drugačijem smislu od onog što označavaju u običnoj upotrebi ili da se razlikuju od bilo čega o čemu možemo formirati pojam ili što možemo razumeti.
Stoga se bilo koji prigovor Božjim atributima lako rešavao osporavanjem da ovi atributi pripadaju Bogu, u ovom, ili onom, ili bilo kom određenom poznatom smislu ili pojmu; što bi bilo isto što i osporiti da mu oni uopšte pripadaju. I tako, osporavajući Božije atribute, oni su ustvari osporavali Njegovo postojanje, iako možda ni sami to nisu znali.
Pretpostavimo, na primer, da bi trebalo prigovoriti tome da su buduće kontingentnosti nekonzistentne Božijem Sveznanju, pošto je oprečno da izvesno znanje potiče od neizvesne stvari: ovo je lak odgovor i tačan kad imamo u vidu znanje u običnom smislu, ili u bilo kom smislu koji možemo da pojmimo; ali neće se pojaviti ista nekonzistentnost između kontingentne prirode stvari i Božanskog sveznanja, ako ono što ne znamo smeštamo u Boga i razumevamo kao znanje: od koga se ovo prvo znanje ne razlikuje po kvantitetu ili stepenu perfekcije, već po svemu tome zajedno, kao što se svetlost razlikuje od zvuka; i čak i više, budući da su ova dva senzacije; uzimajući u obzir da znanje u Bogu nema nikakvu vrstu saglasnosti ili sličnosti sa bilo kojim pojmom koji čovek može da oformi o znanju. Slično se može reći i za sve ostale atribute, koji u ovom smislu, mogu da se usklade sa svačim ili ni sa čim. Ali, svako ko misli, treba da primeti da ovo znači vezati čvor, a ne razvezivati ga. Kako je moguće uskladiti stvari sa Božanskim atributima kada su sami ovi atributi poreknuti u svakom razumnom smislu; i čime je negiran sam pojam Boga i ništa nije ostalo sem imena bez ijednog značenja koje mu pripada.
Ukratko, verovanje da postoji nepoznati subjekt atributa apsolutno nepoznat veoma je nevino učenje; što je kritični Diagora veoma dobro uvideo i stoga bio veoma ushićen ovim sistemom.
18. Ako ovo jednom nađe svoj put i podršku u svetu, rekao je on, doći će kraj svim prirodnim ili racionalnim religijama, koje su osnova Judaizma i Hrišćanstva: jer onaj ko dolazi pred Boga ili ulazi u Božiju Crkvu, mora prvo da veruje da postoji Bog u nekom razumnom smislu; a ne samo da uopšte postoji nešto, bez bilo kog određenog pojma, iako nikada neadekvatno bilo kom od njegovih kvaliteta ili atributa; jer to može biti sudbina, ili haos ili plastična priroda ili bilo šta drugo isto kao i Bog.
- Neće koristiti ni da se kaže: Ima nešto u ovom nepoznatom biću, analogno znanju i dobru; što će reći, što je proizvelo ove učinke za koje ne možemo reći da su ljudsko delo, u bilo kom stepenu znanja i dobra. Ovo je u stvari odustajanje od problema između teista i ateista pitanje je uvek bilo ne da li postoji Princip, (što su svi filozofi dozvoljavali još od Anaksagore), već da li je taj princip Nous, misleće inteligentno biće: što će reći, da li taj poredak i lepotu i upotrebu, vidljivu u prirodnim učincima, može da stvori bilo šta sem Uma Inteligencije, u pravom smislu reči.
I ne mora li istinito, stvarno i pravo znanje da bude u Prvom Uzroku. Stoga ćemo priznati da svi prirodni učinci koji se grubo pripisuju znanju i mudrosti slede iz bića u kome se nalaze, tačno govoreći, ne iz znanja ili mudrosti opšte, već iz nečeg drugog, što je u realnosti uzrok ovih stvari koje ljudi, želeći da znaju više, pripisuju onome što zovu znanjem, mudrošću i razumevanjem. Možda ti je čudno da čovek zadovoljstava, koji se zabavlja kao što ja to radim, filozofira u ovoj meri. Ali, treba da shvatiš da možeš mnogo da dobiješ iz razgovora sa oštroumnim čovekom, jer je to kraći put do znanja koji spašava od nesnosnog čitanja i razmišljanja.
I sada, kada smo ti priznali da Bog postoji u ovom neodređenom smislu, biće mi drago da vidim od koje koristi ti je ovaj ustupak. Ne možeš da raspravljaš na osnovu nepoznatih atributa, ili što je isto, na osnovu atributa sa nepoznatim smislom. Ne možeš da dokažeš da Bog treba da se voli zbog Njegovog dobra ili da se bori za Njegovu pravdu, ili da se poštuje zbog Njegovog znanja; jer su sve to posledice koje bi sledile iz atributa koji su zamislivi. Ali, mi pobijamo da ove ili bilo koje druge posledice mogu da se izvedu iz atributa kojima ne znamo smisao, ili koji ni nemaju određeni smisao. Stoga, iz takvog stanovišta o Bogu ne može da se izvede ništa o savesti, obožavanju ili religiji, što bi tebi možda bilo od koristi.
I da ne bi bio usamljen i mi ćemo koristiti ime, i tako odjednom, eto kraja ateizma.
Eufranor: Ovakvo shvatanje Božanstva novo je za mene. Ne sviđa mi se i stoga ću prepustiti onima kojima se sviđa da ga tvrde.
19. Kriton: Novo je i meni. Ne tako davno čuo sam kako maleni filozof trijumfuje uz pomoć iste stvari, što me je navelo da potražim osnovu za tako nešto kod Otaca i u sholastici. Na osnovu onoga što sam mogao da nađem, ovo mišljenje ima svoje poreklo u spisima koji su izdati pod imenom Dionizija Aeropagite, autora za koga moramo priznati da je o Božanskim atributima pisao na veoma jednostavan način. U raspravi De Hierarchia Coelesti rekao je da je Bog nešto preko sve esencije i života i opet u raspravi De Divinis Nominibus da je preko sve mudrosti i razumevanja, neiskaziv i bez imena; Božju mudrost određuje kao nerazumnu, neinteligentnu i šašavu. Ali, potom kao razlog što se ovako čudno izražava navodi taj da je Božanska mudrost uzrok sveg razuma, mudrosti i razumevanja i da tako sadrži celokupnu mudrost i znanje. Naziva ga ipersofos i iperzos, jer reči mudrost i život nisu dovoljne vredne da bi izrazile Božansko savršenstvo: i dodaje da atributi neinteligentno i neopažljivo moraju da se pripišu Božanstvu ne kao nedostatak, već kao uzvišenost, objašnjavajući to time da nekada dajemo ime tame onome što je nedostižna svetlost. Uprkos grubosti njegovog izraza na nekim mestima, on opet iznova i drugde ponavlja da Bog zna sve stvari; ne da ima obavezu prema stvorenjima zbog svog znanja, nego zbog poznavanja sebe samog, od koga se izvodi bivstvovanje svih stvorenja koja su u njemu sadržana kao u svom uzroku.
Bilo je već prekasno kada su ovi spisi obznanjeni svetu, i mada su bili priznavani u doba skolastike, ipak su, otkad se razvila kritička misao osporavani, da bi danas bili sasvim odbačeni kao neautentični, pošto sadrže nekoliko jasnih obeležja vremena koje nije bilo Dionizijevo, već je nastupilo posle njega. Sve u svemu, iako ovaj metod pribegavanja ekspresiji, okretanja pojmu, rasčišćavanja sumnji pomoću apsurda i nonsensa, izbegavanja teškoća utrčavanjem u štetne protivrečnosti, možda svoje poreklo ima u dobro zamišljenom cilju, ipak se čini da nije u skladu sa znanjem. Izgleda mi da umesto da obrati ateiste ka istini, upravo čini suprotno, odnosno učvršćuje ih u njihovim uverenjima.
Zbog toga bi izgledalo slabo i prenagljeno prihvatiti u Hrišćanstvu ovaj grubi jezik jednog apokrifnog pisca, pre nego prihvatiti Sveto pismo. Sećam se, odista, da sam čitao da je izvesni filozof, koji je živeo pre nekoliko vekova, rekao kako bi ovi navodno Dionizijevi spisi, da su bili poznati primitivnim Ocima, bili odgovarajuće oružje protiv jeretika i tako svet sačuvali muka. Ali događaj od njihovih otkrića bez sumnje je potvrdio njegovo mišljenje.
Dugujemo slavnom Piku dela Mirandoli koji je među svojih devet stotina zaključaka (koje je taj grof dok je bio veoma mlad hteo da brani pred javnošću na rimskom trgu) imao jedan cilj da ubedi da je nerazumno tvrditi da je Bog intelekt ili inteligentno Biće, isto koliko je nerazumno za razumnu dušu tvrditi da je anđeo: ovo učenje baš i nije bilo obožavano.
I kada je Piko hteo da ga brani pomažući se Dionizijevim primerom i autoritetom, objašnjavao je to više razlikom u izrazu ističući da ni Dionizije, ni on, nisu hteli da odvoje Boga od znanja ili da pobiju da On zna sve stvari, i pošto je razum svojstven čoveku, on inteligenciju razumeva kao znanje svojstveno anđelima, a znanje, koje je u Bogu kao ono koje je mnogo iznad inteligencije anđela, na isti način na koji je inteligencija anđela mnogo iznad čovekovog razuma. On dodaje da njegovo načelo podrazumeva da Bog poseduje vrhunsko znanje i to ne treba shvatiti tako da on odriče Bogu inteligenciju shvaćenu u običnom, ili u uopštenom smislu, već samo tu naročitu vrstu inteligencije svojstvenu anđelima, za koju on misli da ništa više od ljudskog razuma ne treba da se pripisuje Bogu. Piko, stoga, budući da govori kao apokrifni Dionizije, kada sebe objašnjava, govori kao drugi ljudi.
I budući da se, gore pomenute knjige O Nebeskoj Hijerarhiji i O Božanskim Imenima pripisuju svecima i mučenicima iz apostolskog perioda i da su ih podržavali u sholastici, ipak je sigurno da su oni odbacili ili nalazili njegove grube izraze i razjasnili ili redukovali njegovo učenje na prihvaćeno mišljenje preuzeto iz Svetog pisma i svetlosti prirode.
20. Toma Akvinski je objasnio svoje shvatanje ovog problema na sledeći način. Sve perfekcije, veli on, izvedene iz Boga na sva stvorenja, su na izvesnom višem stepenu ili (u skolastičkoj terminologiji) eminentno u Bogu.
Iznenadna produkcija i reprodukcija tolikih znakova kombinovanih, rastavljanih, premetanih, raznovrsnih i prilagođenih beskrajnoj raznolikosti svrha, uvek adekvatno pokretanih i podobnih njima, koji se ne mogu pojmiti i objasniti zakonima kretanja, slučaja, sudbine ili sličnim slepim principima, pokazuju neposredno delovanje duha mislećeg bića; i ne toliko duha, čija se svaka kretnja ili gravitiranje može izvesti, već jednog mudrog, dobrog Duha, koji upućuje, upravlja i vlada svetom.
Neki filozofi, ubeđeni u mudrost i moć Tvorca, zbog oblika i majstorske uređenosti organizovanog tela i uređenog sistema sveta, ipak zamišljaju da je On ostavio taj sistem sa dobro regulisanim delovima i sastojcima i pokrenuo ga kao što umetnik ostavlja sat koji od tog trenutka izvestan period sam funkcioniše.
Ali ovaj Jezik Viđenja ne dokazuje toliko samo Tvorca, već i jednog mudrog Vladara, aktuelnog i blisko prisutnog, koji nadgleda naše vladanje i brine čak i o najmanjim našim postupcima i namerama tokom čitavog našeg života, oblikuje, prekoreva i upravlja neprestano, na najočigledniji i najrazumniji način. To je zaista divno.
Eufranor: I nije li tako, ne treba li ljudi da budu okruženi takvim jednim čudom, bez razmišljanja o njemu.
15. Ima nešto Božansko i divno u ovom Jeziku što je upućeno našim očima, a može da probudi um i zaslužuje njegovu najveću pažnju: uči se bez muke, izražava razlike među stvarima veoma jasno i pogodno; usmerava sa velikom veštinom i brzinom, samo jednim pogledom uočavaju se raznolike mogućnosti i više tačnih saznanja o stvarima, nego što se može steći raspravom dugom nekoliko sati.
I dok oblikuje, istovremeno razonodi i zabavlja um sa tako jedinstvenim zadovoljstvom i ushićenjem. Od velike je koristi u stabilizovanju i ustaljivanju ljudskih rasprava, u proizvođenju zvukova i udahnjivanju života mrtvim jezicima, omogućavajući nam kontakt sa ljudima iz davnih doba i dalekih zemalja. I odgovara tako raznoliko na potrebe i nužnosti čovečanstva jasnije nas obaveštavajući o objektima koji zbog svoje blizine i veličine mogu da koriste ili štete našim telima, a takođe i sa manjom tačnošću, proporcionalno tome koliko nas se njihova malenost ili udaljenost tiče.
Alkipron: A ipak, ove čudne stvari tako malo aficiraju ljude.
Eufranor: Ali, one nisu čudne, one su nam bliske; i zbog toga ih previđamo. Stvari koje se retko događaju pogađaju, dok učestalost umanjuje divljenje prema stvarima, čak i ako su one same po sebi zauvek za divljenje. Otuda, običan čovek, koji nije navikao da misli i promišlja, biće verovatno pre ubeđen u Božije postojanje jednom jedinom rečenicom koja mu je došla sa neba, nego svim iskustvom koje ima o ovom Jeziku Viđenja, izrađenog izvanrednom veštinom, koji se tako stalno obraća njegovim očima i tako jasno objavljuje blizinu, mudrost i promisao Onoga sa kojim imamo posla.
Alkipron: Posle svega, nije mi jasno kako ljudi mogu da budu tako malo iznenađeni ili zadivljeni ovom vidljivom moći, ako je njena priroda stvarno tako iznenađujuća i zadivljujuća.
Eufranor: Pretpostavimo narod koje čine ljudi slepi od svog detinjstva, kome stiže stranac, jedini čovek koji u celoj zemlji nije slep; pretpostavimo da ovaj stranac putuje sa jednim od urođenika i da predskazuje da će ukoliko idu pravo za pola sata sresti čoveka ili stoku ili stići kući; ili da će ako skrenu desno i nastave, u roku od pet minuta biti u opasnosti da se strmoglave niz liticu; ili da će ukoliko usmere svoj put levo, za određeno vreme stići na reku, u šumu ili na planinu. Šta ti misliš. Da li bi bili beskrajno iznenađeni što onaj ko nikada pre nije bio u njihovoj zemlji poznaje njihovu zemlju bolje od njih samih. I ne bi li im ova predskazanja izgledala isto onako čudna i neverovatna kao što malenom filozofu izgleda proročanstvo.
Alkipron: To ne mogu da pobijem.
Eufranor: Ali, izgleda da je potrebna snažna misao da bi se razbila predrasuda koja je oblikovana toliko dugo; da se prevladaju vulgarne greške ili ideje zajedničke za oba čula, i tako da napravimo razliku između objekata viđenja i dodira koji su smešani zajedno u našoj mašti, kao i da možemo da se stavimo u stanje ovih ljudi da su jednom progledali. I još mislim da je to moguće i da zavređuje da malo razmislimo, posebno oni čiji je posao i profesija da misle, razbijaju predrasude i otkrivaju greške.
Alkipron: Iskreno priznajem da ne mogu naći izlaz iz ove zbrke i rado bih pristao da mi ga otkrije neko ko vidi bolje od mene.
Kriton: Bavljenje ovim verovatno će otvoriti novi plan ovoj spekulativnoj gospodi malene filozofije. Setio sam se odlomka iz Psalmi, gde je Bog predstavljen obavijen svetlošću kao odećom i smatram da nije loš komentar nekih istočnih mudraca da Bog ima svetlost kao svoje telo, a istinu za svoju dušu.
Ovaj razgovor je trajao sve dok sluga nije došao da nas obavesti da je čaj serviran, na šta smo otišli i našli Lisikla za čajnim stolom.
16. Čim smo seli, Alkipron je prozborio, drago mi je da sam našao mog svedoka, novajliju da potvrdi naš opšti problem, koji bi, čini mi se bez Lisikla izgubio.
Lisikle: Zašto tako.
Alkipron: Primoran sam da učinim neke ustupke koji ti se neće svideti.
Lisikle: Reci mi koji su to.
Alkipron: Da postoji takva stvar kao što je Bog i da je njegovo postojanje veoma izvesno.
Lisikle: Blagosloven ja! kako je tebi dopalo da predstavljaš tako divlje mišljenje.
Alkipron: Znaš da smo poučeni da sledimo razum gde god nas vodi. Ukratko, razum me na to naterao.
Lisikle: Razum! Trebalo je da kažeš da si bio zaveden rečima i zbunjen sofisterijom.
Eufranor: Imaš li strpljenja da čuješ isto rezonovanje koje je Alkiprona i mene vodilo korak po korak, pa da onda ispitamo da li je to sofisterija ili ne.
Lisikle: Na to sam veoma spreman. Pretpostavljam sve što se može reći o toj stvari. Pomoći ću svom prijatelju da se izvuče, koji god ga argumenti uvukli u to.
Eufranor: Da li ćeš prihvatiti premise i odbacivati zaključke.
Lisikle: Šta ako prihvatim zaključak.
Eufranor: Kako! Potvrdićeš da postoji Bog.
Lisikle: Možda bih mogao.
Eufranor: Onda se slažemo.
Lisikle: Možda ne.
Eufranor: O Lisikle, ti si suptilan protivnik. Nikada ne znam na čemu ćeš biti.
Lisikle: Moraš u dubini znati da je Božije postojanje stvar od male važnosti, i bez mnogo prepiranja se može pristati na taj ustupak. Suština je u tome šta se misli pod rečju Bog.
Sami Epikurejci su dozvolili postojanje bogova; ali su oni bili ravnodušni bogovi, nezainteresovani za ljudske stvari.
Hobs je dozvolio postojanje telesnog boga, a Spinoza je držao da je univerzum Bog.
Pa ipak, niko nije sumnjao u to da su bili slobodni mislioci.
Ja bih odista želeo da je reč Bog potpuno izostavljena; jer se u većini duhova povezuje sa vrstom sujevernog straha, što je sam koren svake religije.
Ja se, ipak, neću mnogo uznemiravati, ako se ime zadrži i ako se postojanje Boga prihvati u svakom drugom smislu, samo ne u smislu Duha, koji zna sve stvari, usmerava i posmatra sve ljudske radnje, kao neki sudija ili stručnjak sa beskonačnom pažnjom i razumnošću. Verovanje u Boga, u ovom smislu, ispunjava ljudski duh skrupulama, ograničava njegovu slobodu i zagorčava samo njegovo biće: ali u drugom smislu može da se prihvati bez bilo kakve loše posledice.
Znam da je ovo bilo stanovište našeg velikog Diagore, koji mi je rekao da mu nikada nije predstavljalo problem da pokaže da Bog ne postoji ako bi prihvaćeni pojam Boga bio isti kao onaj kod nekih od Očeva i skolastika.
Eufranor: Molim te, šta je to bilo.
17. Lisikle: Moraš da znaš da je Diagora, koji je veoma mnogo čitao i istraživao, otkrio da su nekad davno, u vreme najdubljih spekulativnih božanstava, nalazeći da je nemoguće pomiriti Božije atribute uzete u običnom smislu, ili bilo kom poznatom smislu sa ljudskim razumom, i pojavom stvari; mislili da reči znanje, mudrost, dobro i slično, kada se pripisuju Božanstvu, moraju da se razumevaju u drugačijem smislu od onog što označavaju u običnoj upotrebi ili da se razlikuju od bilo čega o čemu možemo formirati pojam ili što možemo razumeti.
Stoga se bilo koji prigovor Božjim atributima lako rešavao osporavanjem da ovi atributi pripadaju Bogu, u ovom, ili onom, ili bilo kom određenom poznatom smislu ili pojmu; što bi bilo isto što i osporiti da mu oni uopšte pripadaju. I tako, osporavajući Božije atribute, oni su ustvari osporavali Njegovo postojanje, iako možda ni sami to nisu znali.
Pretpostavimo, na primer, da bi trebalo prigovoriti tome da su buduće kontingentnosti nekonzistentne Božijem Sveznanju, pošto je oprečno da izvesno znanje potiče od neizvesne stvari: ovo je lak odgovor i tačan kad imamo u vidu znanje u običnom smislu, ili u bilo kom smislu koji možemo da pojmimo; ali neće se pojaviti ista nekonzistentnost između kontingentne prirode stvari i Božanskog sveznanja, ako ono što ne znamo smeštamo u Boga i razumevamo kao znanje: od koga se ovo prvo znanje ne razlikuje po kvantitetu ili stepenu perfekcije, već po svemu tome zajedno, kao što se svetlost razlikuje od zvuka; i čak i više, budući da su ova dva senzacije; uzimajući u obzir da znanje u Bogu nema nikakvu vrstu saglasnosti ili sličnosti sa bilo kojim pojmom koji čovek može da oformi o znanju. Slično se može reći i za sve ostale atribute, koji u ovom smislu, mogu da se usklade sa svačim ili ni sa čim. Ali, svako ko misli, treba da primeti da ovo znači vezati čvor, a ne razvezivati ga. Kako je moguće uskladiti stvari sa Božanskim atributima kada su sami ovi atributi poreknuti u svakom razumnom smislu; i čime je negiran sam pojam Boga i ništa nije ostalo sem imena bez ijednog značenja koje mu pripada.
Ukratko, verovanje da postoji nepoznati subjekt atributa apsolutno nepoznat veoma je nevino učenje; što je kritični Diagora veoma dobro uvideo i stoga bio veoma ushićen ovim sistemom.
18. Ako ovo jednom nađe svoj put i podršku u svetu, rekao je on, doći će kraj svim prirodnim ili racionalnim religijama, koje su osnova Judaizma i Hrišćanstva: jer onaj ko dolazi pred Boga ili ulazi u Božiju Crkvu, mora prvo da veruje da postoji Bog u nekom razumnom smislu; a ne samo da uopšte postoji nešto, bez bilo kog određenog pojma, iako nikada neadekvatno bilo kom od njegovih kvaliteta ili atributa; jer to može biti sudbina, ili haos ili plastična priroda ili bilo šta drugo isto kao i Bog.
- Neće koristiti ni da se kaže: Ima nešto u ovom nepoznatom biću, analogno znanju i dobru; što će reći, što je proizvelo ove učinke za koje ne možemo reći da su ljudsko delo, u bilo kom stepenu znanja i dobra. Ovo je u stvari odustajanje od problema između teista i ateista pitanje je uvek bilo ne da li postoji Princip, (što su svi filozofi dozvoljavali još od Anaksagore), već da li je taj princip Nous, misleće inteligentno biće: što će reći, da li taj poredak i lepotu i upotrebu, vidljivu u prirodnim učincima, može da stvori bilo šta sem Uma Inteligencije, u pravom smislu reči.
I ne mora li istinito, stvarno i pravo znanje da bude u Prvom Uzroku. Stoga ćemo priznati da svi prirodni učinci koji se grubo pripisuju znanju i mudrosti slede iz bića u kome se nalaze, tačno govoreći, ne iz znanja ili mudrosti opšte, već iz nečeg drugog, što je u realnosti uzrok ovih stvari koje ljudi, želeći da znaju više, pripisuju onome što zovu znanjem, mudrošću i razumevanjem. Možda ti je čudno da čovek zadovoljstava, koji se zabavlja kao što ja to radim, filozofira u ovoj meri. Ali, treba da shvatiš da možeš mnogo da dobiješ iz razgovora sa oštroumnim čovekom, jer je to kraći put do znanja koji spašava od nesnosnog čitanja i razmišljanja.
I sada, kada smo ti priznali da Bog postoji u ovom neodređenom smislu, biće mi drago da vidim od koje koristi ti je ovaj ustupak. Ne možeš da raspravljaš na osnovu nepoznatih atributa, ili što je isto, na osnovu atributa sa nepoznatim smislom. Ne možeš da dokažeš da Bog treba da se voli zbog Njegovog dobra ili da se bori za Njegovu pravdu, ili da se poštuje zbog Njegovog znanja; jer su sve to posledice koje bi sledile iz atributa koji su zamislivi. Ali, mi pobijamo da ove ili bilo koje druge posledice mogu da se izvedu iz atributa kojima ne znamo smisao, ili koji ni nemaju određeni smisao. Stoga, iz takvog stanovišta o Bogu ne može da se izvede ništa o savesti, obožavanju ili religiji, što bi tebi možda bilo od koristi.
I da ne bi bio usamljen i mi ćemo koristiti ime, i tako odjednom, eto kraja ateizma.
Eufranor: Ovakvo shvatanje Božanstva novo je za mene. Ne sviđa mi se i stoga ću prepustiti onima kojima se sviđa da ga tvrde.
19. Kriton: Novo je i meni. Ne tako davno čuo sam kako maleni filozof trijumfuje uz pomoć iste stvari, što me je navelo da potražim osnovu za tako nešto kod Otaca i u sholastici. Na osnovu onoga što sam mogao da nađem, ovo mišljenje ima svoje poreklo u spisima koji su izdati pod imenom Dionizija Aeropagite, autora za koga moramo priznati da je o Božanskim atributima pisao na veoma jednostavan način. U raspravi De Hierarchia Coelesti rekao je da je Bog nešto preko sve esencije i života i opet u raspravi De Divinis Nominibus da je preko sve mudrosti i razumevanja, neiskaziv i bez imena; Božju mudrost određuje kao nerazumnu, neinteligentnu i šašavu. Ali, potom kao razlog što se ovako čudno izražava navodi taj da je Božanska mudrost uzrok sveg razuma, mudrosti i razumevanja i da tako sadrži celokupnu mudrost i znanje. Naziva ga ipersofos i iperzos, jer reči mudrost i život nisu dovoljne vredne da bi izrazile Božansko savršenstvo: i dodaje da atributi neinteligentno i neopažljivo moraju da se pripišu Božanstvu ne kao nedostatak, već kao uzvišenost, objašnjavajući to time da nekada dajemo ime tame onome što je nedostižna svetlost. Uprkos grubosti njegovog izraza na nekim mestima, on opet iznova i drugde ponavlja da Bog zna sve stvari; ne da ima obavezu prema stvorenjima zbog svog znanja, nego zbog poznavanja sebe samog, od koga se izvodi bivstvovanje svih stvorenja koja su u njemu sadržana kao u svom uzroku.
Bilo je već prekasno kada su ovi spisi obznanjeni svetu, i mada su bili priznavani u doba skolastike, ipak su, otkad se razvila kritička misao osporavani, da bi danas bili sasvim odbačeni kao neautentični, pošto sadrže nekoliko jasnih obeležja vremena koje nije bilo Dionizijevo, već je nastupilo posle njega. Sve u svemu, iako ovaj metod pribegavanja ekspresiji, okretanja pojmu, rasčišćavanja sumnji pomoću apsurda i nonsensa, izbegavanja teškoća utrčavanjem u štetne protivrečnosti, možda svoje poreklo ima u dobro zamišljenom cilju, ipak se čini da nije u skladu sa znanjem. Izgleda mi da umesto da obrati ateiste ka istini, upravo čini suprotno, odnosno učvršćuje ih u njihovim uverenjima.
Zbog toga bi izgledalo slabo i prenagljeno prihvatiti u Hrišćanstvu ovaj grubi jezik jednog apokrifnog pisca, pre nego prihvatiti Sveto pismo. Sećam se, odista, da sam čitao da je izvesni filozof, koji je živeo pre nekoliko vekova, rekao kako bi ovi navodno Dionizijevi spisi, da su bili poznati primitivnim Ocima, bili odgovarajuće oružje protiv jeretika i tako svet sačuvali muka. Ali događaj od njihovih otkrića bez sumnje je potvrdio njegovo mišljenje.
Dugujemo slavnom Piku dela Mirandoli koji je među svojih devet stotina zaključaka (koje je taj grof dok je bio veoma mlad hteo da brani pred javnošću na rimskom trgu) imao jedan cilj da ubedi da je nerazumno tvrditi da je Bog intelekt ili inteligentno Biće, isto koliko je nerazumno za razumnu dušu tvrditi da je anđeo: ovo učenje baš i nije bilo obožavano.
I kada je Piko hteo da ga brani pomažući se Dionizijevim primerom i autoritetom, objašnjavao je to više razlikom u izrazu ističući da ni Dionizije, ni on, nisu hteli da odvoje Boga od znanja ili da pobiju da On zna sve stvari, i pošto je razum svojstven čoveku, on inteligenciju razumeva kao znanje svojstveno anđelima, a znanje, koje je u Bogu kao ono koje je mnogo iznad inteligencije anđela, na isti način na koji je inteligencija anđela mnogo iznad čovekovog razuma. On dodaje da njegovo načelo podrazumeva da Bog poseduje vrhunsko znanje i to ne treba shvatiti tako da on odriče Bogu inteligenciju shvaćenu u običnom, ili u uopštenom smislu, već samo tu naročitu vrstu inteligencije svojstvenu anđelima, za koju on misli da ništa više od ljudskog razuma ne treba da se pripisuje Bogu. Piko, stoga, budući da govori kao apokrifni Dionizije, kada sebe objašnjava, govori kao drugi ljudi.
I budući da se, gore pomenute knjige O Nebeskoj Hijerarhiji i O Božanskim Imenima pripisuju svecima i mučenicima iz apostolskog perioda i da su ih podržavali u sholastici, ipak je sigurno da su oni odbacili ili nalazili njegove grube izraze i razjasnili ili redukovali njegovo učenje na prihvaćeno mišljenje preuzeto iz Svetog pisma i svetlosti prirode.
20. Toma Akvinski je objasnio svoje shvatanje ovog problema na sledeći način. Sve perfekcije, veli on, izvedene iz Boga na sva stvorenja, su na izvesnom višem stepenu ili (u skolastičkoj terminologiji) eminentno u Bogu.
Stoga, kad god se atribut, uzet iz bilo koje perfekcije u stvorenju, pripiše Bogu, moramo da iz njegovog značenja isključimo sve ono što je nesavršeno, kad god se taj atribut odnosi na stvorenje. Odatle on zaključuje da znanje u Bogu nije običaj, već čist akt.
I ponovo, isti taj Doktor primećuje da naš intelekt dobija svoje pojmove o svim vrstama perfekcija od stvorenja, tako da kad ih prihvata on ih i obeležava imenima. Stoga, kaže on, kada pripisujemo ova imena Bogu moramo da imamo na umu sledeće: prvo, same perfekcije, kao što su dobro, život i slično, koje su adekvatne u Bogu, i drugo, isto to, samo svojstveno stvorenjima, što, tačno i adekvatno govoreći, ne može biti svojstveno i Tvorcu.
I mada Suarez sa drugim sholasticima uči da čovekov um zadobija znanje i koje može da bude nalik Božjem samo kao sposobnost ili operacija i analogno samo stvorenim bićima, on još uvek izražava to isto mišljenje da kada se kaže da znanje nije adekvatno Bogu, to znači da je nesavršeno, kao što je to diskurzivno znanje ili kao nesavršena vrsta znanja koju srećemo kod stvorenja: i da nijedna od ovih nesavršenosti u znanju ljudi ili anđela ne pripada formalnom pojmu znanja ili znanja kao takvog, i da, dakle, ne sledi da znanje, u adekvatnom formalnom smislu ne može da se pripiše Bogu. I za znanje uopšte, shvaćeno kao jasno i razgovetno razumevanje svih istina, potvrđuje da se nalazi u Bogu i kaže da ovo nije poricao nijedan filozof koji je verovao u Boga . To je zaista bilo vladajuće mišljenje u sholastici da čak i samo biće treba da se pripiše analogno i Bogu i stvorenjima.
Držali su da se za Boga koji je vrhovni, nezavisni, samopokrećući uzrok i izvor sveg bivstvovanja, ne sme pretpostaviti da postoji u istom smislu u kom postoje ostala stvorena bića; ne zato što postoji manje izvesno, manje adekvatno ili manje formalno nego oni, već samo zato što postoji eminentno i na savršeniji način.
Ali, da sprečim da bilo ko bude naveden na mišljenje da ne možemo u bilo kom smislu uspostaviti pravi i istinit pojam uz pomoć skolastički shvaćenog atributa prediciranog analoški, trebalo bi da preispitamo suštinski smisao i značenje ovih reči.
Svi znaju da je analogija grčka reč koju su upotrebljavali matematičari da označe sličnost proporcija. Na primer, kada kažemo da se dva prema šest odnosi isto kao i tri prema devet, ova sličnost ili jednakost proporcija naziva se analogija. I, premda proporcija strogo označava običaj ili relaciju jedne količine prema drugoj, ipak, u slabijem i prenesenom smislu, može se primeniti za označavanje bilo kog drugog običaja; i sledstveno tome, termin analogija se koristi za označavanje svih sličnosti relacija, a isto tako i običaja. Tako su u sholastici tvrdili da postoji analogija između intelekta i viđenja, uzimajući u obzir da se intelekt prema umu odnosi kao viđenje prema telu, i da je onaj ko upravlja državom analogan onome ko upravlja brodom. Stoga je princ analogan pilotu, pošto je državi isto što i pilot svom brodu.
Za dalje razjašnjenje ovog problema potrebno je da uočimo da se u sholastici razlikuju dve vrste analogije - metaforičku i adekvatnu. Ova prva vrsta se često upotrebljava u Svetom pismu, gde se ljudska dela i strasti pripisuju Bogu. Kada je on predstavljen tako da ima prst, oko ili uho; kada se kaže za njega da se kaje, da se ljuti, ili žalosti, svi primećuju da je analogija metaforička. Zbog toga što ova dela i strasti uzimamo u običnom značenju, one moraju da na svakom nivou nužno i iz formalne prirode stvari sadrže nesavršenstvo. Kada se stoga kaže da se Božji prst pojavljuje u ovom ili onom događaju, običan čovek ne misli ništa više nego kada se kaže da čovek obavlja izvesne poslove svojim prstima i tome slično.
Ali, drukčije je kada se Bogu pripisuju znanje i mudrost. Strasti i čula po sebi označavaju nedostatak; ali u samom znanju kao takvom nema nedostatka. Dakle, znanje, u pravom formalnom značenju te reči, može da se pripiše Bogu proporcionalno, čuvajući proporciju za beskonačnu prirodu Boga .
Možemo zato da kažemo da kako je Bog beskrajno iznad čoveka, tako je i Njegovo znanje beskrajno iznad čovekovog znanja, i to je ono što Kajetan zove analogia proprie facta. I na osnovu iste analogije možemo reći da Božanstvu pripadaju oni atributi koji sami po sebi ne sadrže nesavršenstvo. Stoga možemo, sledstveno onome što je izloženo da potvrdimo da sve vrste perfekcija koje možemo da pojmimo ograničenim duhom jesu u Bogu, ali bez tih primesa koje nalazimo kod stvorenja. Ovo učenje o analogijskim perfekcijama u Bogu ili o našem saznavanju Boga, putem analogije, je nailazilo na nerazumevanje i osporavanje od strane onih koji su odatle izvodili da ne možemo da oformimo nijedan neposredan ili pravi pojam, niti da imamo takvo znanje ili mudrost kakvo ima Božanstvo; ili da ćemo sve te stvari poznavati isto onoliko koliko čovek rođen slep poznaje svetlost i boje .
22. I sada, gospodo, možda se od mene očekuje da vam se izvinim što sam vas dugo zamarao pitanjima metafizike i izlagao neuglađene i staromodne pisce kao što su sholastici, ali pošto mi je Lisikle dao priliku prepustiću njemu da odgovori na to.
Lisikle: Nisam nikada ni sanjao o ovoj neplodnoj raspravi. Ali ako sam ja bio uzrokom započinjanja diskusije o ovim skolastičkim problemima, nesrećnim pomi- njanjem skolastika, to je bilo prvi i poslednji put da se tako nešto desi.
Petljanje sa nezgodnim autorima bilo koje vrste nije moj običaj. Priznajem da i kod ovih neplodnih pisaca možemo da nađemo poneku dobru tezu, kao što je ova o kojoj sam govorio, za koju moram da priznam da je podstakla moju maštu. Ali, baš zato imamo takve pisce kao što su Prodik i Diagora, koji su se bavili zastarelim spisima i tako nas lišili tih muka.
Kriton: To znači da imaš poverenja u njih.
Lisikle: Samo što se tiče nekih pogodnih teza, stanja stvari i kritičkih problema. Osim toga, dobro znamo kome odajemo čast; oni su razumni i iskreni i nemaju ni jedan drugi cilj, osim da služe istini. Siguran sam da su i drugi autori tvrdili gore pomenuto stanovište, na isti način na koji je i Diagora.
Kriton: To je moguće. Ali to stanovište nikada nije bilo i neće nikada ni biti prihvaćeno, dokle god ljudi veruju u Boga: isti argument koji dokazuje Prvi Uzrok dokazuje i Inteligentni Uzrok; kada kažem inteligentan, mislim na pravi smisao; mudar i dobar u istinitoj i formalnoj upotrebi reči.
Inače, očigledno je da će se svaki silogizam koji se koristi za dokazivanje ovih atributa, ili isto tako, za dokazivanje Božijeg postojanja, sastojati iz četiri termina i sledstveno tome neće se ništa zaključiti.
Ali, što se tebe tiče, Alkiprone, bio si sasvim uveren da je Bog misleće inteligentno biće, u istom smislu kao i drugi duhovi; iako ne na istom nesavršenom nivou ili na isti način.
23. Alkipron: Još uvek se nisam oslobodio svojih skrupula; budući da iz znanja izvodiš mudrost, a iz mudrosti dobro. Ali, kako je moguće da Boga smatramo tako dobrim, a čoveka tako grešnim.
Možda može da se potvrdi da mala nežna senka zla ranjava čiste i svetle delove stvorenja i tako doprinosi lepoti celine; ali velike i tamne mrlje teško da se mogu opravdati tim principom.
To da ima tako mnogo poroka i tako malo vrline na zemlji, i da Njegovo biće ne vodi računa o zakonima u Božjoj kraljevini, nešto je, što se neće nikada uskladiti sa izvanrednom mudrošću i dobrotom vrhovnog Vladara .
Eufranor: Reci mi, Alkiprone, da li bi raspravljao o tome da li se državom loše upravlja ili sudio o navikama njenih građana na osnovu nereda u zatvoru i tamnici.
Alkipron: Ne bih.
Eufranor: I moramo da znamo da ovo mesto, sa nekoliko grešnika u njemu, nije proporcionalno ništa veće prema univerzumu inteligencije, nego što je tamnica prema kraljevstvu. Izgleda da smo navedeni ne samo otkrovenjem, već i zdravim razumom da posmatramo i zaključujemo po analogiji sa vidljivim stvarima, zaključivši da postoje bezbrojni poreci razumnih bića savršenijih i srećnijih nego što je čovek; čiji je život samo tren; a čije je mesto, ovaj zemaljski globus, samo tačka u poređenju sa čitavim sistemom Božjih tvorevina.
Zaslepljeni smo, zaista, slavom i veličinom onoga što je ovde, pošto ne znamo za bolje.
Ali, sklon sam mišljenju, da kad bismo imali priliku da barem na jedan sat budemo anđeli i onda da se vratimo na ovaj svet, čak i kada bi bili na najuzvišenijem položaju u ovom svetu, na njega bi gledali sa mnogo više gađenja i otpora, nego što bi to sada iskazali prema kakvoj tamnici ili groblju.
24. Kriton: Izgleda mi sasvim prirodno da tako slabo, ostrašćeno i ograničeno stvorenje, kao što je čovek, bude ikada naklonjeno skrupulama ove ili one vrste. Ali, kako je to isto stvorenje sklono da bude sasvim uvereno u svoje rasuđivanje i prebrzo u zaključivanju, proizlazi da sve ove teškoće i skrupule o Božjem nadzoru prerastaju u prigovore Njegovom biću. I, tako ljudi zbog svojih sopstvenih nedostataka raspravljaju protiv Božanskog savršenstva. Pošto se ljudi razlikuju po stanovištima i ćudima, ponekad se dešava da izvode iste ateističke zaključke iz potpuno protivrečnih premisa.
Znam primer dva malena filozofa koji su imali običaj da raspravljaju protiv Promisli, svaki po svojoj sopstvenoj ćudi. Jedan od njih, čovek koleričnog i osvetoljubivog duha, rekao je da ne može da veruje u Promisao zato što London nije uništen ili spaljen vatrom sa neba, jer su ulice pune ljudi koji nemaju nikakav drugi način vere ili obožavanja Boga, nego da se neprekidno mole da ih ne prokune, uništi, potopi ili obmane. Drugi, biće indolentno i jednostavne ćudi, zaključio je da ne može da bude nečeg kao što je Promisao, pošto se biće savršene mudrosti neće baviti mišljenjima onih koji se mole, akcijama i sitnim interesima čovečanstva.
Alkipron: Posle svega, ako Bog ne poseduje strasti, kako može biti da je osvetoljubiv. Ili, kako se može reći za Njega da je ljubomoran na svoju slavu.
Kriton: Mi verujemo da Bog vrši odmazdu bez osvete, i da je ljubomoran bez slabosti, baš kao što čovekov um vidi bez očiju i shvata bez ruku.
25. Alkipron: Da bi okončali ovu raspravu, potvrdićemo da Bog postoji u ovom bestrasnom smislu; ali šta onda.
Kakve to ima veze sa Religijom ili Božanskim obožavanjem. Kojem cilju služe sve ove molitve, pohvale, zahvalnice, ode kojima svetina služi Bogu. koji smisao, ili upotreba, ili svrha je u svim ovim stvarima.
Kriton: Obožavamo Boga, hvalimo Ga i molimo se Njemu: ne zato što mislimo da je On ponosan zbog našeg obožavanja ili da mu je drago zbog naših pohvala ili molitvi, ili da je dirnut njima kao što je to čovečanstvo: ili da sve naše služenje doprinosi Njegovoj sreći ili dobru: već zato što je za nas dobro da se tako postavimo prema Bogu: jer je to pravedno i ispravno i odgovara prirodi stvari i zato što odgovara našem položaju koji imamo prema vrhovnom Gospodaru i Vladaocu.
Alkipron: Ako bi bilo dobro za nas da obožavamo Boga, onda bi izgledalo da bi Hrišćanstvo, koje izgleda da uči ljude znanju i obožavanju Boga, bila od neke koristi i pomoći za čovečanstvo.
Kriton: Bez sumnje.
Alkipron: Kada bi to bilo tako, onda bih dugovao sebi priznanje mnogih zabluda.
Kriton: Bliži se vreme večere, stoga ćemo, ako ste saglasni, za sada staviti tačku na ovaj razgovor.
Kakve to ima veze sa Religijom ili Božanskim obožavanjem. Kojem cilju služe sve ove molitve, pohvale, zahvalnice, ode kojima svetina služi Bogu. koji smisao, ili upotreba, ili svrha je u svim ovim stvarima.
Kriton: Obožavamo Boga, hvalimo Ga i molimo se Njemu: ne zato što mislimo da je On ponosan zbog našeg obožavanja ili da mu je drago zbog naših pohvala ili molitvi, ili da je dirnut njima kao što je to čovečanstvo: ili da sve naše služenje doprinosi Njegovoj sreći ili dobru: već zato što je za nas dobro da se tako postavimo prema Bogu: jer je to pravedno i ispravno i odgovara prirodi stvari i zato što odgovara našem položaju koji imamo prema vrhovnom Gospodaru i Vladaocu.
Alkipron: Ako bi bilo dobro za nas da obožavamo Boga, onda bi izgledalo da bi Hrišćanstvo, koje izgleda da uči ljude znanju i obožavanju Boga, bila od neke koristi i pomoći za čovečanstvo.
Kriton: Bez sumnje.
Alkipron: Kada bi to bilo tako, onda bih dugovao sebi priznanje mnogih zabluda.
Kriton: Bliži se vreme večere, stoga ćemo, ako ste saglasni, za sada staviti tačku na ovaj razgovor.
Džordž Berkli
Prevod sa engleskog: Nataša Davidov
Theoria, 3/1997 XL
